Lucky, debitantski film američkog glumca Johna Carrola Lyncha (nije u srodstvu s ocem Twin Peaksa) je, s jedne strane, svojevrsni homage jednog glumca-epizodiste drugom, u ovom slučaju legendarnom, Harryju Deanu Stantonu (Pat Garrett And Billy The Kid, Wild At Heart, Twin Peaks, Green Mile) nedavno preminulom u 91. godini. S druge strane to je priča o suočavanju čoveka sa svojom starošću, s neizbežnim propadanjem tela i uma, krhkošću stečenih saznanja koja se polako tope ali, ponajviše, sa surovom istinom da je smrt blizu.

Radnja ovog filma jimjarmuschevskog senzibiliteta, u kojem se na prvi pogled slabo šta događa, smeštena je u varošicu u pustinjskoj nedođiji. Lucky, kreiran po uzoru  na Stantona, veteran iz Drugog svetskog rata, stari neženja, strastveni pušač koji se neredovno hrani i svake večeri konzumira alkohol, doživeo je u inat savremenoj medicini svoj devedeseti rođendan. Trenutni gubitak svesti ga odvodi u doktorsku ordinaciju gde otkriva da je za svoje godine u odličnoj formi i da je njegov jedini zdravstveni problem to što je – veoma star. Iako bi ova dijagnoza mnogim vremešnim ljudima ulila optimizam, Lucky oseća da ga obuzima strah od skorog odlaska sa ovog sveta.

Možemo napraviti filmsku tipologiju suočavanja sa saznajnom perspektivom koja dolazi u dubokoj starosti. U filmskim ostvarenjima to suočavanje je prikazano na više načina: 1) kao poricanje neminovnog, 2) kao prihvatanje neminovnog koje će nastupiti kad za to dođe vreme i 3) kao verovanje da smrt spasava od muka starosti.

U prvom primeru glavni junak odbija da prihvati propadanje tela i pretvaranje sebe, još živog, u hodajuću relikviju ili mumiju. Dobar primer za to je film Old Gringo (1989.) u kojem pisac i avanturista Bitter, baziran na ličnosti Ambrosa Biercea, autora Đavoljeg rečnika (igra ga Gregory Peck), odlazi u Meksiko da se pridruži revolucionarima Pancha Ville, jer smatra da je  bolje „poginuti pred streljačkim vodom s cigaretom u zubima, nego u bolničkom krevetu”. Dobar primer za drugi tip i prihvatanje neminovnog je glavni protagonista filma About Schmidt (2002.), Warren Schmidt (igra ga Jack Nicholson), koji pokušava da nakon smrti supruge nađe novi smisao u svom životu i nalazi ga u tome da pokuša da spreči ćerku da se uda za mladića kojeg on smatra neprimerenim. S obzirom da njegova ćerka izbegava tu vrstu „pomoći“, Warren prihvata svoj „poraz“ i deo svog vremena i resursa usmerava prema tanzanijskom dečaku, čije izdržavanje i školovanje plaća preko humanitarnog programa. Treći primer možemo naći u filmu Michaela Hanekea Amour (2012.). Georges (igra ga Jean Louis-Trintignant) nalazi smisao poznog doba svog života u staranju o svojoj supruzi Anne koja je preživela moždani udar. Do preokreta dolazi kad Anne zatraži od svog supruga da joj „skrati muke“, tj. oduzme joj život, što on i čini.

Scena iz filma Lucky Johna Carrola Lyncha

„Slučaj Lucky“ ne spada ni u jednu od pobrojanih kategorija. Jer, Lucky nikad nije dosegao slavu ili direktno učestvovao u borbi kao Ambrose Bierce (bio je brodski kuvar za vreme Drugog svetskog rata), nema porodicu niti rođake za koje znamo. Lucky je bio epizodista u tuđim životnim pričama i možda je, između ostalog i zbog toga, dočekao duboku starost. Njegov život je niz monotonih rituala koji se, sa sitnim varijacijama, ponavljaju kao scene iz Dana mrmota. Lucky se, kao neki beketovski lik, drži ponovljenih radnji koje će ga održati u životu: cigarete, kafa, čaša hladnog mleka, ukrštenice, razgovori s meštanima. U njemu se, što se životnog skora tiče, nije nakupilo mnogo žaljenja, jer nije, kao Schmidt, razočaran pogrešnim izborom svog deteta. Kaže da je nekoliko puta bio zaljubljen, ali je očito da nikad nije imao tako emotivno duboku i dugu vezu kao Georges i Anne, koja bi ga motivisala da uradi nešto tako drastično.

U Lynchovom filmu, prateći Luckyja, otkrivamo deo po deo, kao nedostajuće reči ukrštenice, informacije o stanovnicima varošice i o njihovom mestu u Luckyjevom životu. Mnogi mu se javljaju, ali ga zaista ne poznaju. Tako Lucky odlazi na rođendan sestrića prodavačice cigareta, okružen marijačima, i, na opšte oduševljenje okupljenih, peva elegičnu pesmu na španskom (ova scena podseća na nastup Mije Aleksića u filmu Tango Argentino). Razlog za pesmu je u tome što tek tu, okružen decom i njihovim roditeljima, stari usamljenik shvata da mu nedostaje jedno veliko životno iskustvo. Nema decu niti rođake koji ih imaju a detinjstva, za koje pretpostalja da je bilo lepo, gotovo se uopšte ne seća.

U Luckyju je veoma prisutan motiv ostavljanja traga, zaostavštine. Svestan činjenice da je prešao sedamdesetu, Luckyjev popidrug Howard (igra ga reditelj David Lynch) odlučuje da napiše testament kojim će svu svoju imovinu ostaviti svom kućnom ljubimcu, pobegloj kornjači Ruzveltu. Na pitanje zašto to radi, Howard odgovara: „Ova kornjača ima samo stotinu godina i biće ovde i sto godina nakon što svi pomremo. Nosiće silan teret na svojim leđima i želim da se neko brine o njoj“.

Ono što je posebno zanimljivo je da se Lucky (na srpskom: Srećko) koji je vodio život sporog tempa, bez intenzivnijeg društvenog života, detaljno seća samo jedne scene iz svog detinjstva, kada je sa osam godina osetio, potpuno sam u kući svojih rođaka, iracionalan strah. Taj osećaj ga do njegove devedesete godine nije pohodio. U detinjstvu je označavao predosećaj a sad, u starosti, predstavlja surovu istinu: dda je svoj život proživeo potpuno uzaludno, što ga izdvaja u odnosu na Bittera, Georgesa ili Schmidta. Georges i Schmidt nalaze utehu u tome da su iza nih, uprkos neslaganjima koja imaju sa svojim potomstvom, ostali biološki naslednici, tj. štićenik iz Tanzanije. Bitter nalazi utehu u svom umetničkom delu i zna da će ga njegova dela nadživeti. Veruje da će njegove priče, romane i pomenuti Đavolji rečnik čitati generacija koje dolaze, ali šta će ostati iza Luckyja, koja je njegova uteha ?

U pretposlednjoj sceni filma, u baru koji redovno posećuje, Lucky saopštava istinu koja je počela da ga opseda od trenutka kad je izgubio svest: sve oko njega, svi ljudi koje poznaje, njihovi potomci, njihova dela, dobra ili loša, sve će to nestati. Velika praznina će progutati sve što trenutno diše i što će disati na planeti Zemlji. Sve što je čovek ikad stvorio će samim tim postati besmisleno, baš kao što deluje da je Bitterovo pisanje bilo zaludan posao koji će jednog dana biti potpuno zaboravljen. Isto važi i za Schmidtov trud da svoju ćerku podigne po svojoj meri i Georgesovu borbu da pomogne svojoj ženi.

Postavlja se pitanje šta možemo da uradimo kao ljudska bića koja su suočena, stara, fragilna, iznurena trikovima komedijanta slučaja? Luckyjev odgovor je jednostavan: možemo da se osmehnemo. Luckeyev osmeh u toj sceni je višeznačan: njegova usta su razvučena u širok osmeh i izgleda kao da se zaista smeše, ali su njegove oči umorne i tužne. U tome i jeste poenta filma: možemo da se osmehnemo kad pomislimo na lepe trenutke u životu, možemo da se smejemo paradoksima i banalnostima svakondevice, ali ne možemo izbrisati tugu, svesni da će svemu jednom doći kraj.