Stereotip o skandinavskim zemljama kao o mirnim, skoro savršenim društvima socijalne pravde se, naročito u poslednjih desetak godina, urušava, nimalo slučajno, uporedo sa ekspanzijom nordijskog filma. Neupućenom gledaocu bi se učinilo da tamošnji autori preuveličavaju sopstvene probleme bez obzira da li se bave kriminalom (švedska trilogija Milenijum), porodičnim odnosima i pedofilijom (izuzetni filmovi Danca Tomasa Vinterberga Gozba (1998) i Lov (2012))  ili, čak ulogom ovih naroda u Drugom svetskom ratu kao norveški Max Manus (2008) i danski Plamen i limun (2008). Zapravo, prva asocijacija na skandinavski film je Ingmar Bergman (ko se seti Drejera, seti se) i njegovo delo koje se bavi vivisekcijom naizgled pacifikovanog društva. Norveški reditelj Erik Skjoldbjerg (1964) je svojim ostvarenjem Pionir (2013), „severnjačkim noirom“, odlučio da pokaže naličje „norveškog ekonomskog čuda“ (čitaj: postavljanje naftnih bušotina i naftovoda u Severnom moru) koje je, više od tri decenije, bilo van fokusa svetskih medija. Izbor ove teme nije bio iznenađenje s obzirom na njegove prethodne filmove: Prozak nacija (po čuvenom romanu Elizabet Vurcel, 2001), Neprijatelj naroda (po istoimenom Ibsenovom komadu, 2005) i Nokas (2010) inspirisan najvećom oružanom pljačkom u istoriji Skandinavije.

                                                                                            Reditelj Erik Skjoldberg

Pobrojani Skjoldbjergovi filmovi imaju jednu sličnu nit: pojedinac ili grupa svojim delovanjem unose nemir u do tada „harmoničnu“ zajednicu i razotkrivaju njene slabe tačke. U Pioniru, smeštenom na početak osamdesetih godina prošlog veka, ronilac Peter (nezaobilazni Aksel Heni) gubi brata Leifa (Jorgen Langhele), takođe ronioca, u nesreći prilikom polaganja cevi nafotovoda. Iako norveški političari, američki investitori ali i Leifova supruga Marija žele da zaborave nesreću Peter ne odustaje od potrage za krivcima za bratovljevu smrt. Peterova istraga je pod velikim znakom pitanja jer je, koristeći par trikova, ušao u tim ronilaca iako nije bio dovoljno fizički izdržljiv. Reditelj ostavlja otvorenom i mogućnost da je, baš zbog te laži, Peter bio nesposoban da dovoljno brzo reaguje i spase svog brata. S druge strane, Peter je, baš kao i Leif i drugi ronioci, bio izložen dejstvu posebne droge koju su Amerikanci davali roniocima da bi lakše podneli rad na dubinama od više stotina metara. Američka psihoaktivna supstanca je nedovoljno ispitana i može da izazove slabost, oštećenja mozga i celog nervnog sistema, pa i halucinacije. Peterova istraga ima dve dimenzije: ličnu, bremenitu preispitivanjem  sopstvenih postupaka i drugu, političku.

Američki motiv je da dobije što veći udeo od eksploatacije nafte što će pomoći suzbijanju recesije dok norveška vlada (u filmu nije naglašeno da li je reč o socijalističkoj ili konzervativnoj) teži da, u okviru zapadnog sveta, kao članica NATO stekne veću ekonomsku i, samim tim, političku nezavisnost u odnosu na Vašington. Izlišno je reći da u toj poteri za „crnim zlatom“ ni jedna ni druga strana ne bira sredstva. Stradaju, „pod sumnjivim okolnostima“, jedan ronilac i norveški nadzornik radova. Američka strana snosi jedan deo odgovornosti, ali tu je i opskurni norveški ministar koji se ne razdvaja od svog zlokobnog telohranitelja/likvidatora koji izgleda kao rođeni brat Borisa Karlofa. Peter, u grozničavoj poteri za istinom, opsedan demonima koji su realni (zainteresovane strane, policija, potencijalna krivica) i priviđenja (halucinacije izazvane drogom), dramaturški dobro izbalansiranim, posrće kroz dobar deo filma bez kompasa i vere u bilo koga od ljudi  kojima je, koliko juče, mogao da poveri svoj život.

Da bi shvatili veličinu uloga u ovom trileru, koji je delimično inspirisan stvarnim događajima, treba samo uporediti današnju Norvešku, koja ima godišnji trgovinski suficit od pet milijardi evra i smatra se nordijskim Emiratima sa onom skromnom zemljom s početka 1980-ih čija ekonomija je u dobroj meri počivala na manje isplativom ribolovu i trgovačkoj floti. Norveška se, iz zemlje iz koje su brojni, mahom siromašni ljudi, odlazili  na „pečalbu“ u SAD i Kanadi transformisala u bogatog energetskog diva koji je postao Meka za emigrante. Zanimljivo je da se u Pioniru, suprotno očekivanjima, Peter bez mnogo objašnjenja, svestan veličine pobrojanih uloga, prilagođava modernom vremenu. Umesto da pomogne sprovođenju detaljne istrage o ubistvima, on pomaže spomenutom norveškom ministru i daje mu, za finu svotu naravno, uzorak američke droge. Raskrinkavanje Amerikanaca kao „zlih momaka“ koji drogiraju norveške ronioce je više nego povoljno za lokalnu vladu. Norveška u ime humanosti i slobode preuzima eksploataciju svojih bogatstava. Američka droga će, sada prerađena u norveškim laboratorijama, i dalje trovati norveške ronioce. U ime patriotizma i višeg cilja. Ministar, ne krijući zadovoljstvo, poručuje Peteru: „Tvoja deca će odrastati u jednoj od najbogatijih zemalja na svetu.“ A za to, znamo, neko mora da plati i to, gotovo po pravilu, svojim životom. Peter, s novcem u džepu, spokojan, odlazi u dom svog brata i kupa se u bazenu s njegovom decom i lepom udovicom (koja mu se, gle čuda, sviđa), Latinoamerikankom Marijom. U drugom planu se pojavljuje gigantska naftna platforma koju brodovi odvlače na more. Simbol ekonomske moći današnje Norveške. Kraj.

Uprkos ovakvom „hepi endu“ (barem za Petera) Pionir je, u svojoj suštini, tragedija iako je daleko od aristotelovskog ključa. Glavni junak, stoga, nije prekršio nijedan zakon svog sveta niti pravilo bogova, bili oni pisani ili nepisani. Piter nije za prestup kažnjen ni psihički ni (drastičnije) fizički. Radio je svoj posao i, ambiciozan i dovitljiv, radio što i drugi. Lagao kao što su to radile njegove kolege, Leif, norveška vlada, američka vlada, invcestitori, policajci, laboranti, ministar, Marija. Svi do poslednjeg. Jer ako želite da uspete u kapitalizmu fraze „ne mogu“, „ne želim“, „ne verujem“, „nisam siguran“ ne postoje. Čak ni onda kad vam život zavisi od toga. Do or die je must. Čovek koji se služi krupnim lažima spreman je da, pre ili kasnije, i sam sklopi oči pred nepravdom i za to bude nagrađen. A ako je već korumpiran onda će sve ostalo postati lako jer će se, kao u Šekspirovom Ričardu Trećem, „jedan greh lepiti na drugi“.

Petera ništa neće sprečiti da vodi čitav tim ljudi u misiju koja, pored predviđenog ima i dodatni rizik, čitaj drogu. On će, rukovodeći se pre svega načelima fizičke privlačnosti, počiniti starozavetni greh – Ako netko uzme k sebi ženu brata svojega, to je nečisto (Levitski zakonik 20, 21) koji, po današnjim zakonima to formalno nije, ali se, s druge strane, ne smatra etički i društveno prihvatljivim. Iskupljenje ne postoji niti ga Peter traži. Svrhovitost njegovih postupaka je dovoljna. I, upravo zbog “sagledavanja šire slike”, pojedinac u demokratskom društvu biva tako lako žrtvovan, ne zbog stabla slobode “koje s vremena na vreme mora biti zalivano krvlju patriota i  tirana” (Tomas Džeferson), već u ime pohlepe koja je srce kapitalizma.

Evropski sud za ljudska prava u Strazburu presudio je 5. decembra 2013. godine protiv Kraljevine Norveške a u korist ronilaca koji nisu obavešteni o svim rizicima po zdravlje koje nosi njihov posao. Svaki od ronilaca je dobio po 79 hiljada dolara odštete. U periodu od 1965. do1990. godine je oko 400 ronilaca radilo za norvešku

naftnu industriju. Mnogi ronioci su postali invalidi a dvadeset i trojica su, zaključno sa 2008. godinom, izvršila samoubistvo.