Beton br.141
Četvrtak 12. novembar 2015.
Piše: Goran Cvetković

NEPRIJATELJ NARODA JE NA NJEGOVOM ČELU

 

Enciklopedija živih po tekstu Zlatka Pakovića i Jetona Neziraja; reditelj: Zlatko Paković

Koprodukcija Centra za kulturnu dekontaminaciju, Beograd i Qendra multimedia, Priština;  premijera u CZKD, 8. novembar 2015. godine

 

U prethodnoj predstavi Zlatka Pakovića Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad, ima jedna rečenica koju izgovara Ibzenov junak, poražen od svojih pohlepnih sugrađana koji svesno prodaju smrt gostima banje sa zagađenom vodom, a to je da samo pristojni ljudi prave najveće zločine. Ta predstava se završava modnom revijom kostima, ali i karaktera najvećih gubitnika srpske tranzicije: radnika izbačenih s posla iz fabrika koje su prodate beskrupuloznim tajkunima za po jedan dinar ili za kredit odobren na osnovu vrednosti dotične kupovine. U novom komadu, koji je režirao, a pisao ga je zajedno sa prištinskim autorom Jetonom Nezirajem, Enciklopedija živih, Zlatko Paković obukao je sebe i ostale glumce u predstavi u listerska odela vrlo pristojnih ljudi. I počeo da priča priču o zločinima na Kosovu, ali i priču o dugoj istoriji nacionalnog nepoverenja i ratničkog nadmetanja Srba i Albanaca na toj teritoriji koju i jedni i drugi smatraju za svoju. Priča ovog komada počinje sa prikazom mišljenja Dimitrija Tucovića o tim problemima, objavljenom pred sam Prvi svetski rat, u knjizi Srbija i Arbanija.


IMG_9652-1024x683

Foto: www.czkd.org


U nekoliko uvodnih rečenica koje pročita Zlatko Paković, čujemo osnovne podatke o vojnoj okupaciji Kosova posle pobede srpske vojske u Balkanskim ratovima, čujemo o siromaštvu Albanaca sa planina i njihovom nepojmljivo teškom životu u gladi, koja ih tera da se spuštaju sa planina i osvajaju sve, da bi uopšte preživeli. A usput se razvijaju, od plemenske zajednice do relativno organizovanog društva. Dok to govori Zlatko Paković, dvojica glumaca u nacionalnim nošnjama Srbije i kosovskih Albanaca igraju tango. Pritom jedan drugog razgolićuju, cepajući odeću i ostanu jedan sasvim nag a drugi u donjem vešu, što naravno izaziva ironični, ali i veseli smeh. Tango je igra strasti i ljubavi, te se između Srbina i Albanaca sa Kosova uvek očekuje strast, ljubav ili smrt, svejedno.


Ova šema scenskog događanja glavni je metod ove predstave. Iz scene u scenu slede tragični, strašni podaci istorije i ratne stvarnosti, nabrajanje žrtava ratnih zločina, opisi smrti značajnih pojedinaca u poslednjem ratu na Kosovu, gde se država Srbija pojavila kao teroristička organizacija, zbog čega je osuđena i bombardovana. Dakle, uz, ili neposredno posle strašnih opisa smrti i nasilja, pojavljuje se vesela ironija i zabava glupostima i vicevima o nosiocima srpske i kosovske državne vlasti. Tako je i najkompleksnija scena „Tajna Večera na Dedinju“, gde se pojavljuje ceo srpski i kosovski albanski politički vrh, sa Hašimom Tačijem i Vučićem na čelu. Večera je bila tajna, jer se Hašim tači nalazi na poternici koju je Srbija uručila međunarodnim vlastima i Interpolu. Ova relativno dokumentaristička scena, puna je ironije i otvorenog sarkazma prema nosiocima državne vlasti i njihovoj bahatosti prema sopstvenom narodu. Otvoreno ismevanje lažnog patriotizma vlasti u tobožnjem ratu jedne protiv druge, a zapravo u stalnom kontaktu i koordinaciji u smišljanju novih oblika eksploatacije sopstvenog naroda. O toj prevari je i cela predstava.


U kritici predstave Makbet, po tekstu Ežena Joneska, postavio sam tezu da bi možda za taj komad trebalo izmisliti neku novu formu pozorišta. Čini  mi se da je Zlatko Paković, sa ekipom albanskih, makedonskih i srpskih umetnika: muzičara, slikara, pisaca i glumaca, pokušao da pozorište prilagodi direktnom sadržaju i pobuni. Ova predstava je iskreni vapaj protiv mržnje, protiv smrti, protiv terora, protiv novonastalih nejednakosti i užasne eksploatacije i potčinjavanja. Ta forma se zasniva na sučeljavanju promišljenog problema, shvaćenog višeslojno i dinamično, sa surovom, ali nadasve zabavnom groteskom i muzičkim partijama – songovima, komponovanim na tekstove odličnih pisaca, kao što je rani Crnjanski. Ova forma, dopunjena didaktičkim elementima, koliko i duhovitim scenskim slikama – mahanjem dvema zastavama – Kosova i Srbije paralelno, pevanje dve himne na suprotnim jezicima, pucnjava na kraju Tajne večere..., pruža beskrajne mogućnosti izraza i daje publici brze i raznolike mogućnosti da poveže postavljene činjenice, scenske i političke, i tako dublje doživi složene probleme i duže ih zapamti.


IMG_9641-1024x683


Važan element ovog skokovitog stila, bila je scena pripreme ritualnog klanja jagnjeta, kao zavet za prestanak prolivanja ljudske krvi dva zaraćena naroda. Iako jagnje na sceni, naravno nije zaklano, priprema i obrazloženje tog surovog rituala žrtve nevine životinje, prikazano kroz istorijski presek značenja u kontekstu vera i religija, stvorilo je opasnu napetost i strepnju, jednaku onoj koja bi se mogla osetiti pred streljačkim strojem ili pred gnevom masovnog ubice u pomami.


Muzička matrica, songovi i muzika inspirisana narodnim melosom, autora Božidara Obradinovića, kome su u živom izvođenju pomogli Vladimir Pejković i Zoran Tageltija, bila je sastavni deo celokupne atmosfere i složenih slojeva predstave, to je bio važan stub ovog i ovakvog Pozorišta Istine. Scenografski radovi na prostoru i na rekviziti iskusnog Krste Džidova, stvorili su ambijent jednostavne i funkcionalne podloge za razigrani mizanscen i slikovite preokrete. Kostimografkinja Marija Pupučevska, pored toga što je glumce obukla u siva listerska odela, našla je načina da detaljima i dodatnim kostimskim intervencijama i maskama koje je po njenim nacrtima izradio Kiril Vasilev, obogati sliku pronicanja u aparaturu perverzne manipulacije nacionalizmom i patriotizmom. Video rad Ivice Đorđevića bio je takođe zanimljiv i koristan sloj asocijacija ove predstave. I naravno – odlični izvođači: glumica Adrian Morina i glumci Šengrilj Ismaili, Špetin Seljmani, Faris Beriša iz Prištine, Igor Filipović i sam Zlatko Paković iz Beograda.


IMG_9739-1024x683


Predstava se igra, naravno, na srpskom i albanskom jeziku, sa video titlom na oba jezika. Produkcijski, ovo je komplikovana poredstava stvorena bez uobičajene pozorišne infrastrukture. Stvorena je na volji i uverenju da se radi prava stvar. Zato i deluje tako snažno i iskreno, bolno ali radosno zbog vere u pobedu razuma, čime se i završava predstava – songom obećanja i zaveta pobune protiv aparthejda. Obećanje je dato pod razvijenim Crvenim Barjakom – da će ponovo doći čas kad će ustati Svi Prezreni Na Svetu, Svi Sužnji Koje Mori Glad. Jedva čekam.

AntiCement arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2010.

2009.

2008.

2007.