U selekciji Granice na FESTu je prikazan film H. Po izlasku sa novinarske projekcije čula sam dvoje mladih gledalaca kako komentarišu: “ovaj film čini da se osećam glupo, a ja neću da se osećam glupo, jer nisam glupa.” Zato ću pokušati da prepričam ovo iskustvo kao kada neko sa lude vožnje prepričava osećaj “kad se pustiš” jer si se ti usudio da se pustiš, pa znaš da je vožnja zanimljivija nego što se čini.

Na kraju filma H. piše (bar mislim da piše) otprilike : “Illion was, Troy is”. Rediteljski dvojac, koji je režirao po sopstvenom scenariju, Atijeh-Garsia (Rania Attieh, Daniel Garcia) tim proklamovanim kontinuitetom podseća nas da se možemo poslužiti i starijim (antičkim) registrima simbola, narativa, objašnjenja u rešavanju izazova ovog filma. Nije ta namera nešto suptilno skrivena: u američkom gradu po imenu Troja (Troy), dve žene po imenu Helena doživljavaju velike životne promene i prelome. Samo, za razliku od uobičajenih najava i kritika filma, ja ne mislim da te promene u životu ovih žena izaziva i pokreće misteriozna eksplozija meteora iznad grada, koja inače pokreće niz bizarnih događaja i suspenziju zakona fizike. Mislim da je nepodnošljivi pritisak, tačnije potisak, emocija u ova dva života do tada, i života oko njih, izazvao misterioznu eksploziju (u ovoj me tezi u filmu podržava inače neobrazloživa ponovljena rečenica u televizijskim vestima da nije u pitanju meteor).

Rediteljski par (nepar)

Plošna slika, otuđena čak (kamera: Garsia), pomaže nam da uđemo u mirne svetove dva para u tišini, udaljavanju i zahlađenju. Prva je junakinja Helena u svojim šezdesetim godinama, druga u tridesetim. Starija Helena (igra je Robin Bartlet) nema dece, i to nadomešćuje negovanjem realistično napravljene lutke-bebe (jako uverljive lutke, kakve ima čitav klub žena koji se okuplja kod Helene). Mlađa Helena (Rebecca Dayan) je u četvrtom mesecu trudnoće, zajedno sa mužem razvija umetničku praksu kao rezultat „stalne rasprave, svađe i poverenja“. Muž starije Helene (Julian Gamble) prijatelju poverava kako je poželeo da mu žena umre i oseća se krivim zbog toga. Muž mlađe Helene (Will Janowitz) posle zajedničkog umetničkog nastupa kaže da je njena (nevoljna) laktacija u javnosti bila ’sjajna’, šteta što se toga sami nisu setili: „Uvek možemo da kažemo da jesmo“ (već imaju rad nastao na podlozi ultrazvučnog snimka njihovog deteta u utrobi). Muž starije Helene beži od ludila svoje žene sa prijateljem na jezero, na pecanje. Muž mlađe Helene priznaje ženi da je prevario sa devojkom iz publike i beži na pauzu za cigaretu posle tog priznanja. I upravo u tim bekstvima počinju nagoveštaji i čudni znaci te „meteorske eksplozije“. Sporadično obrtanje pravca gravitacije, hipnoza nepoznatim zvucima, naglo uspavljivanje, isključenje svesti na duge vremenske periode, koma, lutanje i sticanje ljudi na određeno polje „izgubljenih duša“ po kojem su polegla njihova tela u fetalnom položaju odraz oblaka, neprirodno ravno poređanih, urednih i sličnih redova oblaka na nebu.

Snažne slike, zagonetne, bizarne isprva, navode i primoravaju na oprez, izvlačenje značenja, iščekivanje razrešenja... Crni konj (trojanski?) koji protrčava kroz njihove živote i transformiše se (pred jedan poljubac smrti) u kentaura, ili kod starije Helene u dečijeg starog drvenog konjića; kamena glava statue (Helene?) pluta  po mirnoj površini jezera; ljudi zastali u krugu sa rukama pruženim prema nebu kao skamenjeni u traženju objašnjenja od bogova – sve su to slike koje zapravo ne moraju da se objasne. Ovaj film gledaoca gura do prezasićenja interpretacijama, zaključcima, ključevima, analogijama, do kraja i s onu stranu frustracije, i pokazuje da se u grču dekodiranja simbola i aluzija ti isto tako otuđuješ od filma (života) kao što je ova grupa junaka instrumentalizacijom, maskiranjem i amortizacijom svoje emocije, intuicije i života, upala u stanje iz kojeg počinje sveopšte bekstvo u nesvest, komu, hibernaciju. Film nudi, zaista, drugo rešenje: oslobodi pogled egzegetičke obaveze, i uvidećeš svu savremenu tragediju stanja pre ovog natprirodnog, podsvesno željenog i izazvanog bekstva u vanredno stanje uma i prirode. Potiskivanje istine, od sebe i drugog, proteze života, potčinjavanje ženskog tela do želje smrti („umetnosti“), usiljena hladnoća pred odumiranjem zajedništva. Tek onda se, u prizvanom snu, nadrealistički prizori čine logičnim: to žensko telo (Helena od oblaka) isplivava iz vode i pluta, trudno njeno otelotvorenje bira mimezis oblaka (opet, Helena od oblaka) na „polju duša“, smrt  (tv prilog o preživelom iz te masovne hibernacije svedoči da je moguće i buđenje, dakle izbor postoji), starija Helena odustaje od proteze života deteta (ubija lutku ritualno, i kreće da traži nestalog muža) i nalazi novog muža (protezu muža). Tekstura lutanja po zovu prirodnog/psihičkog poremećaja, šumom zvuka i slike: lomovi i bagovi, nagli montažni skokovi i varke (montaža je takođe delo autorskog dvojca), rasuti nesnađeni pikseli u zakočenju slike (koji se rasipaju po senci Helene u šumi, od koje se ona uplaši), sugeriše medijaciju. To je inače stanje iz koga imamo medijske prenose (tv priloge, radio), a koji se u lutanju junaka kao slike pokreta lome i rasipaju poput namernog, umetničkog prenosa (recimo, video rada), paranoična imaginacija u bekstvu je naglašeno umetnička, i sve to nas dovodi do aboliranja ovih stihijskih simboličkih izazova jer: to je stanje prekida svesti, resetovanja i suspenzije. Povratak u svest donosi suočavanje sa tim da se zapravo sve želje sa početka ispunjavaju, Helena jeste mrtva, ni dete više ne smeta, i muž je nestao. Ali udvojena priča omogućava da ta mrtva baš nije ta Helena za koju se smrt otvoreno želela. Privid, Helene od oblaka, takođe je deo mita o Heleni, udvajanje, zavera bogova. Želje se preslikavaju, pogledi jednog muža i jedne Helene se susreću u procesu potrage i suočavanja sa istinom, u paralelnim automobilima. Troja je morala eksplodirati od potisnutih želja, suspendovanih života, poniženih emocija. Reče V.B. Jejts davno: „Was there another Troy for her to burn?“