U poplavi savremenih starinskih komada i predstava, koje treba da nas uvere da živimo u svetu vesele zabave i vickaste dosetljivosti, hrabro se, u našu ljigavu i lažljivu stvarnost, za koju s ponosom tvrdimo da nas još uvek nije dovela do samog dna, udenuo Zlatko Paković sa svojim pozorištem pobune i traženja vrline. Već nekoliko godina ovaj beskompromisni autor demonstrira, kod nas već sasvim zaboravljenu, praksu pozorišta kao ogledala društva. Iz predstave u predstavu, sa scena na kojima uspeva da postavi svoja otrežnjujuća razmatranja, čuje se glas Zlatka Pakovića i njegovih glumaca i pevača koji nas, duvajući u Jerihonske trube, upozorava, ali i bodri da tražimo vrlinu. Traganjem za istinom tamo gde je ona skrivena, podsticanjem na borbu za prava osiromašenih i obespravljenih, u otrežnjenjima od slatkih zabluda veselog i smrtonosnog novog kapitalizma ovaj nadasve inteligentni i uporni autor, komponuje jednu za drugom, jedinstvene predstave koje jedva da nalaze mesto u savremenom spektru pojava, koje se još uvek nazivaju – pozorište.

Zapravo, ove autorske predstave, iz iste male porodice opasnih autora – Boruta Šeparovića, Urbana Andraša i pre svega Olivera Frljića, pokazuju nam danas i ovde, šta zapravo, pozorište jedino i treba da bude. Taj razigrani i slobodni, koncentrisani i kompetentni susret gledaoca sa samim sobom i svojim društvom – taj teatar se na našem tlu brižljivo potiskuje i kažnjava na sve načine. Sam taj akt podsećanja na mogućnost igre sa stvarnim činjenicama i učenje da se protiv terora nametnutih eksploatatorskih marifetluka može uspešno izboriti za mesto pod suncem – to je već dovoljno da se sa radošću gledaju predstave Zlatka Pakovića i da se iz njih uči o pravdi koja pobeđuje, o vrlini za koju se valja boriti.

Naravno da je na putu kroz žigosanje društvenih problema, Zlatko Paković stigao do Servantesovog siromašnog i hrabrog viteza Don Kihota i njegove neobične istorije u borbi sa vetrenjačama. I naravno da je i Servantesov junak pretrpeo transformacije, dopunjen mnogim dopričavanjima istorije te potresne i smešne borbe. Tako se, uz dogodovštine junaka koji je na sebe uzeo odgovornost da prekraja stvarnost prema literaturi, prateći svoju maštu idealiste, u dramskom predlošku našao i Kraljević Marko, Brehtov genijalni junak Azdak i Unamuno lično, ali i ceo niz pesnika koji su pisali i bunili se na srpskom jeziku – od Njegoša preko Branka Radičevića do Crnjanskog, Vinavera, Zmaja, Disa i Isidore Sekulić. I tako, u novim kontekstima sagledana, neobična istorija Viteza Tužnog Lika postaje skokovita, brzometna postmoderna rapsodija o pobuni i patnji, lepoti borbe za sopstvenu viziju bolje i poštenije stvarnosti, vizije za koju se mora i umreti da bi se ona dalje ostvarivala.

Predstava Don Kihot u autorskoj postavci Zlatka Pakovića, je pučki teatar – po lakoći kompozicije i jednostavnosti komunikacije, po siromaštvu opreme, ali je po strukturi i bogatstvu izabranog, citiranog ili obrađenog materijala – složena postmoderna tvorevina za scenu, predstava kakva se skoro uopšte ne viđa na našim scenama.

Mnogo bi se još moglo pisati o raznim pronicljivim dramskim i scenskim idejama autora Zlatka Pakovića, ali neka se o tome obaveste gledaoci ove predstave u njenom daljem životu. Ovde ću spomenuti samo jedno vrlo duhovito kostimsko rešenje – Don Kihot i njegov konj Rosinant, konj koji citira razne autore, pojavljuju u stilizovanom oklopu od džepnih knjiga popularne literature „Reč i misao“. Ova slikovita odeća glumaca na sceni, Nikole Đurička u veseloj ulozi Don Kihota i nadasve razgranog Igora Filipovića u začudnoj ulozi dotičnog konja Rosinanta – koncentrisan je znak kreativnog sklopa scenske mašte autorskog tima predstave.

Centralna scena predstave ipak je jednostavna i tužna, ali borbena i herojske priča o hrabrom gestu Migela de Unamuna na skupu fašista falangista pod slikom generalisimusa Franka, gde je on kao Rektor Univerziteta pod opsadom, izgovorio opasne pobunjeničke reči koje su ga uskoro stajale glave. U toj sceni koja je jednostavno ali neobično prepričana, briljirala je Katarina Jovanović, zvezda operske scene koja se ulogom Dulsineje u ovoj verziji Don Kihota dokazala kao vrsna glumica dramske igre. Iskusni i spretni Boris Milivojević igrao je odlično vrlo kompleksan lik Sanča Panse, a Zlatko Paković ponovo se u svojoj predstavi pojavio kao narator. Vodio je publiku kroz izabrani dramski i scenski materijal, ali je kao dobar reditelj uskakao i u likove koji su učestvovali u pojedinim scenama. Duhovito.

Posebno značajno je u ovoj predstavi to što svi učesnici ovog scenskog čina učestvuju u njemu sa punom svešću o značenju i smislu onoga o čemu se radi. Tako su u prilici da iskažu i svoj stav o prilikama iz predstave, što znači i o situaciji u društvu – odgovorno i doživljeno.

Važan dramski i scenski element, bio je svakako je odličan rad kompozitora i trubača Miloša Nikolića. Kao perkusionista i glumac u nekoliko malih uloga nastupio je Zoran Tegeltija.

Gledali smo jednu izuzetnu i retku predstavu, neophodni iskaz potrebe za pobunom i traganja za vrlinom. Glavna emocija koja ostaje posle susreta sa ovim materijalom, jeste tuga i seta zbog tolike praznine u stvarnosti i mnogih dokaza da je ona, stvarnost, slabašna slika mogućih šansi za oporavak društva bolesnog na smrt. Tuga je tim veća što je svest o propadanju jača, propadanja života u kome zapravo, nema pobune – iskrene, prave i srčane, a da ne govorimo o onoj pametnoj i uspešnoj. No, zraci preokreta sa scene su nam toplo i nežno sijali, dok smo Don Kihota gledali. Čestitam!