Ima jedna rečenica u Sterijinim Rodoljupcima koju izgovara jedan od nacionalno zagriženih likova, spreman da za srpsku stvar gurne sve u propast, sve sem svoje lične komocije. Kad ga drugi opominjuće podsećaju da treba da razmisli da li je u redu voditi tako agresivnu politiku protiv komšija Mađara, u burnim revolucionarnim previranjima iz 1848. godine, on kaže: „Sad je vreme raditi, a kad se radi, nije vreme da se misli!“ Dakle, u žaru oslobodilačke nacionalne akcije nije bitno šta je ispravno sa šireg, moralnog i ljudskog stanovišta. Pod ovom parolom mnogo je zla počinjeno u istoriji sveta, a pogotovo poslednjih dvadesetak godina, u nama blisko vreme nacional-patriotskih euforija. Retki su bili glasovi koji su iz medija umetnosti – knjiga, časopisa, sa izložbi i, pogotovo, sa pozorišnih scena i filma – podsećali na posledice Sterijine rečenice o izlišnosti kritičkog mišljenja kad se radi na tako važnoj akciji kao što je nacionalna stvar.
Jeton Neziraj, dramski pisac i pozorišni poslenik iz Prištine, opredelio se da stalno podseća sve one koji misle da je vreme kritičkog mišljenja prošlo samim tim što je Kosovo osvojilo samostalnost i međunarodnu podršku, što postaje država i time ostvaruje vekovni nacionalni san. Već od prvih svojih predstava, koje je ostvarivao u saradnji sa sličnomišljenicima iz celog regiona, naročito sa produkcijskim kućama u Beogradu, Skoplju i Tirani, Jeton Neziraj ispituje drugu stranu pobede, u kojoj se danas masovno uživa u njegovoj matičnoj sredini, tražeći i otkrivajući ona slaba mesta koja imaju svi ljudi na vlasti. Neziraj se grohotom smeje potkupljivosti, brutalnosti, nedoučenosti, neznanju... vođa nacionalne revolucije i države u osnivanju, Kosova, i to baš tada kad se to dešava. U Srbiji postoje kritički komadi o domaćim vlastima i nacionalnim mitovima, ali čak i najbolja dela u tom nevelikom opusu govore o prošlosti, doduše neposrednoj, kao što su kritički komadi o ubistvu Zorana Đinđića, ili preispitivanju rata u Hrvatskoj i Bosni, koje se prikazuje i na filmu. Ali ne postoji nijedno delo koje govori o sadašnjoj vlasti, njenim nadmenostima i nepodnošljivim prevarama.
Predstava Let iznad kosovskog pozorišta ima zgodnu priču koja već sama sobom govori šta je u pitanju: preispitivanje nacionalne euforije. Radnja ove predstave je smeštena u Narodno pozorište gde se po nalogu nekog sekretara za kulturu priprema pozorišni komad koji treba da bude prikazan na dan svečanog proglašenja nezavisnosti Kosova. Kako se ta predstava priprema, šta treba da bude sadržaj te svečane predstave, ko će igrati a ko će gledati, kako će se uklopiti još uvek nepoznati govor predsednika Vlade i, uopšte, trenutak kada će se izvesti – sve je to tema za preispitivanje i ismejavanje. Taj sekretar je, naravno, nadmen, polupismen i potpuno neobavešten o pozorištu, a glumci i reditelj sujetni i skloni ulagivanju. Nižu se briljantne scene sastavljanja te groteskne predstave, koja, naravno, mora da bude nakrcana nacionalnim obeležjima, ali zbog zapadnih sila ne sme da bude nacionalistička, pa se imaju pevati takve a ne onakve pesme, pa likovi moraju da budu malo sladunjavi, malo herojski, malo skromni a malo neustrašivi i odvažni. Tu se upliću lični motivi izvođača i korumpiranog sekretara koji predstavlja celu vlast. Budžet za predstavu je ogroman ali završava na nekim sasvim drugim mestima, naravno bez honorara za glumce, jer, zaboga, to je nacionalna stvar.
Glumci u ovoj predstavi su uvereni u smisao svog kritičkog i umetničkog stava, igraju sa srcem i sa inteligencijom, podjednako i do kraja. Prednjači bard skopskog albanskog pozorišta, Bajruš Mjaku. Videli smo ga posle velike uloge koju je imao u predstavi General mrtve vojske po romanu Ismaila Kadarea u režiji Dina Mustafića, i posle nastupa u predstavi Patriotik hipermarket po tekstu Jetona Neziraja i Milene Bogavac u BITEF Teatru. Zajedno s njim, značajnu rolu kritičke umetnosti i odgovornosti, odigrali su mladi glumci Adrian Morina, Anisa Ismaili, Adrian Aziri i Ernest Meazogu. Svi su pokazali prodornost i rešenost da se ozbiljno poigraju tabuiziranim visokoparnim nacionalnim temama. Muziku na sceni izvelo je dvoje mladih Italijana: violinistkinja Suzana Tognella i harmonikaš i kompozitor Gabrielle Marangoni. Izveli su je moderno, ubedljivo i virtuozno. Dramaturg predstave je Ilir Gjocaj a koreograf Artur Kugeleejn. Kostimograf i scenograf je Suzana Majer Staufen, koja je napravila slikovitu rešetku koja dolazi do izražaja u finišu predstave. Rešetka pada pred glumce onda kada kada je slavlje na vrhuncu. Tako se trijumfalni kraj ove svečane predstave, sa mnoštvom šarenih balona koji padaju zajedno sa rešetkom, pretvara u zaslađeni zatvor za slobodu i umetnost.
Predstava je prikazana u poslednjih nekoliko dana: premijerno u Prištini 5. decembra, potom u Skoplju i u Tirani. Svuda je, baš kao i u Beogradu, pobrala veliki apaluz i priznanje. Sreli smo se sa ozbiljnim političkim pozorištem, punim vesele radosti prepoznavanja i ismevanja gluposti vlasti i njene birokratske nasilnosti.
Bravo! Dođite nam opet.