Beton br.74
Utorak 30. jun 2009.
Piše: Aleksandar Novaković

Muk bez krika

Filmsko suočavanje sa istinom o ratovima devedesetih

Obični ljudi, 2008, režija Vladimir Perišić

U ovom po autentičnosti zbivanja gotovo dokumentarnom ostvarenju, siromašnom po replikama i svedenog izraza, okrenutog pre svega mimici koju očitavaju lica protagonista, pratimo sudbinu vojnika Džonija, „guštera“ koji započinje još jedan jednolični dan u kasarni „kockanjem“ kreveta i tankom „marendom“. Mirna atmosfera u vojničkoj kantini prekida se pozivom na pokret i Džonijeva jedinica odlazi u autobus, naoružana bojevom municijom. Ne zna se gde ni zbog čega idu, ali se oseća napetost u sceni u kojoj Džoni dobija zadatak da skloni konja sa puta. Zadatak izvršava oprezno, u strahu od strelca koji možda vreba u žbunju pored druma. I tu oficir objašnjava koje je zaduženje jedinice: treba pucati uhvaćenom „neprijatelju“ u leđa. Prestrašeni Džonijev otpor, samo verbalan, u rečenici „ja ne mogu“, biva skršen ponovljenom oficirskom naredbom. Brojni zarobljenici bivaju dovučeni na gubilište i Džoni postaje jedan od ubica bespomoćnih žrtava. On puca, isprva oklevajući i čak pokušava da spasi jednog od osuđenih. U tome ne uspeva, a onda prestrašen, zgađen sobom i sluđen optužujućim pogledima žrtava, ubija kundakom čoveka koji ne želi da klečeći čeka smrt.

 

RASKLOPLJENI MEHANIZAM

Pogubljenja su prikazana u maniru filmova Mikloša Janča (najjača paralela je sa Jančovim filmom Muk i krik), kao precizni mehanizmi strave, ogoljeni do svoje srži: ne postoji više nijedna parola ili nacionalistička floskula iza koje vojnici mogu da se sklone. Tu su samo oni, isključene savesti i njihove preplašene žrtve. Ljudskost im više ne znači ništa jer su prihvatili, po inerciji, da se priključe vojsci, baš kao i Džoni, i pokore njenim brutalnim pravilima.
Rediteljska veština Vladimira Perišića vidi se u radu sa glumcima, mahom naturščicima (osim Borisa Isakovića u ulozi oficira), koji igraju ono što je najteže, „obične ljude“ u ekstremnoj situaciji koja se po svemu sudeći odvija na Kosovu, ali mogla bi lako biti, ako je suditi po uniformama bez oznaka, i na nekom od drugih balkanskih ili svetskih ratišta.
Naime, reditelj je povezao iskustva naturščika sa iskustvima likova u filmu i postepeno ih je uvodio u priču filma pa se vojnici hvataju za deliće prethodnih, neokrvavljenih života što je očito u sceni u kojoj Džoni i njegov drugar Ivan pričaju o pecanju na koje su išli sa svojim očevima. U njima se javlja refleks normalnosti: oni izbegavaju poglede svojih žrtava, fokusiraju se na sporedne detalje da bi skrenuli pažnju s pokolja, dok Džonija docnije, kao simbol počinjenog zločina, opseda žulj na šaci koji je dobio od repetiranja puške. Menadžment smrti nije sasvim siguran u njihovu efikasnost i zato pristižu flaše rakije namenjene umrtvljivanju njihove svesti. Jedini otpor koji njih dvojica pružaju svom oficiru je objašnjenje da su umorni kada se od njih traži da, predveče, u neimenovanoj palanci, likvidiraju još jednu grupu koja se nalazi u Domu kulture. Ove nezgrapne zgrade često su pretvarane u sve: od izbegličkih centara i bolnica do zatvora i gubilišta. „Gest umora“ je uzaludan; drugi dželati će obaviti posao umesto njih. Dok Džoni sedi u provincijskoj kafani a na pedeset metara od njega odjekuju hici, postaje svestan da će kao i ostali u jedinici morati da bude deo „zavere ćutanja“, koja je ostala na snazi do danas.

 

POSLE ZAVERE

Film Obični ljudi odiše univerzalnom atmosferom, koju prikazuje škrtim i jasnim sredstvima: polumrak spavaonice na početku i tmuša koja guta kasabu na kraju filma, devastirane zgrade kao kontrast idiličnom, pitomom krajoliku, hladnoća kasarne i nakaradni plastični stolovi kafane, sve to sugeriše svet koji je po svom nehumanom, otrovnom uređenju, nužno izrodio opisani zločin. Sistem briše sećanja na civilni život, ili ga ostavlja u bledunjavim tragovima, dok ljude svodi na poslušne automate, čineći da budu kivni na sve oko sebe, na nedostupne neprijatelje jednako kao i na nemoćno civilno stanovništvo.
Mogućnost da se čini zlo leži u činjenici da je u glave vojnika usađeno objašnjenje da ne ubijaju ljude već životinje u ljudskom obličju.

Srodan istorijski primer je praksa pripadnika streljačkih vodova SS koji su u Poljskoj za vreme Drugog svetskog rata hladnokrvno i bez otpora ubijali Jevreje, dok je kod pogubljenja Poljaka dolazilo do oklevanja, nervnih slomova, pokušaja samoubistva, čak i negodovanja jer su ih doživljavali kao slične sebi. Generalno, u filmu je izbegnuto mučiteljsko iživljavanje nad žrtvom koje je često u slučajevima kad žrtva i zlikovac pripadaju srodnim narodima i prikazana je distancirana egzekucija.

 

                                                  *

Prošlo je deset godina od poslednjeg balkanskog rata i nema više opravdanja za pozivanje na još veću istorijsku distancu. Horor zločina mora se osuditi na filmskom platnu, jasno i nedvosmisleno, bez samosažaljive i relativizujuće dimne zavese. Obični ljudi je film koji ne predstavlja samo ideološku ili tematsku prekretnicu već i delo osobene, na ovim prostorima netipične poetike. To je delo koje je izbeglo dnevnopolitičke komentare i pamfletizam, zamenilo teatralnu ekspresiju u korist filmične mimike i postalo snažan reper prema kojem će se ubuduće određivati filmovi sa ovom tematikom.

Berlin li je, Niš li je?

AntiCement arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2010.

2009.

2008.

2007.