Beton br.195
Sreda 16. maj 2018.
Piše: Saša Ćirić

METAK LUTALICA

Miljenko Jergović: Nezemaljski izraz njegovih ruku (Booka, 2018.)


Tehnički gledano, ovo neće biti kritički prikaz, već deskripcija sa elementima analize. Time će biti „iskazan pijetet“ prema atipičnosti ove hibridne knjige, koju naivni, ignorantni ili nečasni mogu nazvati romanom.
Šta je ova knjiga? Njegova bivša ekselencija, dvoNINovski laureat, ovu knjigu video je kao spoj „studije, skice za roman, traktata i eseja“. To je dobra polazna osnova za određivanje njene osobenosti. U knjizi Nezemaljski izraz njegovih ruku autor je poimence naveo deo svoje „lektire“ iz koje je preuzimao građu. Ta bi se lektira u slučaju studije zvala izvori i u načelu svaka faktografska tvrdnja morala bi da bude potkrepljena pozivanjem na izvor. Ponegde Jergović to čini, najčešće ne, kao što na pojedinim mestima kaže da će zauvek ostati nepoznato šta je u datom trenutku neko pomislio ili osetio.
Pišući o početku putovanja Franje Ferdinanda i Sofije Chotek, Jergović navodi da se kompozicija njihovog voza zbog problema sa osovinama zaustavila na otvorenoj pruzi i citira izjavu austrougarskog nadvojvode: „Lijepo nam je počelo putovanje. Ovdje gori, a dolje će na nas poletjeti bombe!“ Nema izvora za ovaj citat, ali nedugo dalje sledi pasus: „Mjesec-dva kasnije, nekoliko će stotina ljudi, slavnih i anonimnih, ministara, generala, pustolova, prevaranata i budućih memoarista, ustvrditi da su se zatekli u kupeu kada je nadvojvoda izrekao te proročanske riječi“. Efekat rečenici donosi retorika nabrajanja, dok je njeno značenje ironično upravo prema navodnim svedocima istorije, posredno i prema istorijskim izvorima.
Jergoviću izjava ima stilsku funkciju i način na koji je predstavljena svedoči o nekoliko svojstava pripovedne tehnike ove knjige. Prvo: sklonost ka reprezentativnom i pitoresknom detalju. Drugo: postupak uživljavanja u poziciju ličnosti o kojima piše, koji je dosledno sproveden. Treće: ironični komentar, koji nije čest i predstavlja element esejističkog diskursa. Jergović ukršta istorijsku i savremenu perspektivu. Predočavanju podataka o sarajevskom atentatu pridružuje njegovu potonju recepciju, uključujući i onu iz današnjeg doba, koje je od raspada zajedničke države donelo interpretativnu reviziju i etnički multiperspektivizam. Uz informativni dodatak sledi blago polemičan pristup u tumačenju aktuelnih kontroverzi o karakteru Sarajevskog atentata i, posebno, o profilu, motivima i ciljevima atentatora.
 
Muke s atentatom

Kako izaći na kraj sa etičkom dimenzijom atentata: hoće li se podrediti i opravdati političkim ciljem kojem je atentat imao da posluži, hoće li se u osnovi svesti na kriminalni akt i kršenje religiozne norme, ili će se naglašavati posvećenost počinilaca atentata (spremnost na ličnu žrtvu) i njihov nasilan kraj (smrtna kazna i zatvorska tortura). Jergović se opredelio da „podrži“ ocenu Ive Andrića iz njegovog eseja o mladobosancima koja navodi obe strane medalje njihovog čina. Oni su bili i ubice i žrtve, i samoproglašene sudije i mučenici. Paradoksalno, takva ocena je u isto vreme dijalektička, kompromisna i subverzivna. Danas, kada se etničko poreklo većine atentatora (srpsko) stavlja ispred njihovog političkog opredeljenja (revolucionarni anarhizam i radikalno jugoslovenstvo), ili se jugoslovenstvo izjednačava sa velikosrpstvom, kako su poentirale austrofilske teorije, takva ocena deluje više subverzivno nego kompromisno.
Ali, nezavisno od današnjih nacionalističkih falsifikata, svojatanja mladobosanaca ili poricanja samostalnosti njihovog delovanja, fenomen atentata kao metod u sebi zadržava svoju inicijalnu subverzivnost. Jer, nezavisno od političkih ciljeva u ime kojih je počinjen, gledano sa „beogradskog pendžera“, atentat kao metod ubistva vladara u istu ravan stavlja: oficire urotnike majskog prevrata iz 1903. i brutalne ubice kraljevskog para; mladobosanske jugoslovenske anarhiste iz 1914; pripadnike ustaške i VMRO emigracije iz 1934. i crvene beretke, specijalne jedinice države Srbije iz 2003, sa krvavom ulogom u ratovima 90-ih. Otuda ni za jedan režim nije uputno da slavi atentatore, posebno ne anarhiste. (Uzgred, a to je Jergoviću promaklo, prvi spomenik Gavrilu Principu u Beogradu podignut je tek 2015. godine. To je učinio tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić, na Vidovdan, u Finansijskom parku, sa porukom da je Princip „bio nosilac ideje oslobođenja od ropstva“. Zanimljivo, čini se da žuta štampa nikada nije tako često pisala o zaverama i planovima za atentat na jednog vladara kao danas, u vreme naprednjačkog režima i predsednika Vučića.)
480634035  
 
Hronike i polemike

Kome se obraća jedan afirmisan i prihvaćen postjugoslovenski pisac poput Miljenka Jergovića?
Lako je reći svima, svim post-yu scenama, ali to ni inače nije tačno, a nije tačno ni u ovoj knjizi. Zapravo, krajnje retki su autori koji uopšte i pokušavaju da pišu za više sredina, i to ne zato što to ne bi intimno želeli, već zato što to jednostavno nisu u stanju. Stvar je u tome što se genius loci svake sredine mora dobro upoznati, toliko da narativni pokušaj uživljavanja i govora iz perspektive te sredine ne deluje naivno, prepotentno a površno. Dosadašnji prozno-poetsko-esejistički opus Miljenka Jergovića pokazuje da suvereno poznaje dve sredine, dok se trećoj, beogradskoj i srbijanskoj, postojano godinama približava.
Upravo opis „zagađenog beogradskog zraka“ sa 116. stranice predstavlja tekst zrelog autora koji je i na početku 50-ih godina života sposoban da indukuje entuzijazam prvog pogleda i da tako notornu stvar kao što je prostor oko Zelenog venca, po kome su se u sumrak atentata kretali i sastajali mladobosanci, opiše nadahnuto poput studenta iz provincije ili impresionističkog putopisca. Pitajući se tako, u nekoj istraživačko-hodočasničko-mazohističkoj šetnji, šta li bi novi gospodar Vučić učinio da ga je volja suđaja gurnula u 1914. godinu (dodajem ja: u ruke Voje Tankosića ili majora Apisa a ne vojvode od Hrtkovaca), pa piše:  
Takva su pitanja zanimljiva, i ne može čovjek o njima da ne misli dok tako besposlen lunja Ulicom kraljice Natalije, u Brankovoj zalazi po prašnjivim antikvarnicama, i tamo lista spise o starim srpskim junacima i mučenicima, pa se Prizrenskom uspinje prema Hotelu Moskva, i udiše beogradske mirise, vonj užeglog ulja, nesagorjelih motornih benzina, opojno prijeteći miris dizela, miris pljeskavica i aleve paprike, koja se nošena proljetnim vjetrom miješa sa gradskim smogom, s prašinom u kojoj ima stucanog ugljena, savskog i dunavskog pijeska, grinja, vodene pare, virusa i bakterija, i usitnjenih ljudskih i pilećih kostiju.“

Ajmo malo da se našalimo u ova teška, vučićevska vremena. Zahvaljujući ovom citatu saznao sam da je neko ušao u antikvarnice u Brankovoj, poznate po pristupačnim cenama, mada mi nije najjasnije zašto je listao kupusare „o starim srpskim junacima i mučenicima“. Ali dobro, šta fali u tekstu malo sladunjavosti i rodoljubive memle sa grinjama. E da, „grinje, virusi i bakterije“. Jeste da je Brankova zbog saobraćaja jedna od najzagađenijih ulica, sa Ulicom 29. novembra ili prostorom oko sajmišta, ali nisam znao da se baš toliko grinja, virusa i bakterija tu nakotilo. Nešto su kanda zatajili stari srpski junaci, ili među njima nema starog, ali ne Vujadina nego doktor Batuta. Svaka čast autoru na njuhu za nesagoreli benzin, posebno za užeglo ulje, ali nema dobre pljeske ili pomfrita bez ulja od prekjuče. Pri kraju bgd šetnje opis postaje zaneto metafizičan ili preteći sanitaran: otkud u vazduhu „usitnjene ljudske i pileće kosti“? Genocid nad pilićima ili alternativni način sahranjivanja: ne spaljujemo, nego meljemo ljudske kosti?
Dobro, i Homer zadrema, zaigra srce i dobronamernog putopisca, ali poenta je da je Nezemaljski izraz njegovih ruku zapravo pisana za hrvatsku publiku, gde je prvobitno objavljena, prošle godine u izdanju Frakture. Čini se da ova knjiga rubno reflektuje i izvestan spor koji autor ima sa sredinom u kojoj živi. Opisujući preovlađujući hrvatsku percepciju Prvog svetskog rata, Jergović piše: „Hrvatska svakodnevica je, u odnosu na Gavrila Principa, 1914. i Veliki rat, izuzetno jednostavna. Toliko jednostavna da se čini kako nikakvog rata nije ni bilo“. Ipak, ova fina i suptilna ironija se dalje ne razrađuje. Citirajući izveštaj Franje Ferdinanda koji 1910. boravi na sprovodu engleskog kralja Edvarda VII i piše svom stricu, austrijskom caru, Jergović pominje Ferdinandov doživljaj mladog srpskog prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića: „izgleda kao loša kopija Ciganina“. Nakon ovog citata sledi deo koji sadrži najsnažniji polemički ekskurs u knjizi:  
Iza Srba kao loše kopije Cigana stoji grandiozno etničko čišćenje Hrvatske tokom dvadesetog stoljeća, u kojemu je narod koji je sudjelovao u formiranju hrvatske nacije, i dugo živio u nekoj vrsti dvojnog identiteta i dvostruke lojalnosti, prema rodu i prema domovini, sveden na statistički gotovu zanemarivu i suštinski obespravljenu manjinu...“

Polemička ogorčenost izbija kao deo autorovog sećanja na svog profesora estetike Predraga Fincija, koji je glumio Gavrila Principa u filmu Fadila Hadžića Atentat u Sarajevu (1964): „Nekoliko godina ranije, dok su u Zagrebu vodili hajku protiv romana Ruta Tannenbaum, govoreći o meni kao o antisemitu i mrzitelju Hrvata, kojega bi, već iz higijenskih razloga, trebalo prebrisati s ulica toga meni vječno tuđega, a sve više i tuđinskoga grada, elektronskom mi je poštom poslao pismo u kojem kaže da je pročitao Rutu, i nudi mi svoju odbranu knjige, bude li zatrebalo“. Ovaj citat je zgodan da se konstatuje Jergovićeva sklonost da u dominantnu perspektivu knjige Nezemaljski izraz njegovih ruku, koja je perspektiva distanciranog prezentera istorijske građe, gdegde blago melanholičnog, unese privatnu perspektivu ozleđenog polemičara, koji ozlojeđeno šalje poruku svojoj sredini. Izrazi koji bodu oči i koji izgledaju preterano jesu: „meni vječno tuđega, a sve više tuđinskoga grada“. To je odgovor na pitanje koje nismo očekivali u knjizi, kako se pisac knjige Nezemaljski izraz njegovih ruku oseća u Zagrebu, ali hvala na pitanju i küss die hand.
 
Nema laža kod kolaža

Vraćamo se pripovednim odlikama ove kolažne knjige i nastavljamo „priču“ o odnosu istorije i literature.
Primarni fokus Jergovićevog pristupa istoriji ima dva plana: jedan induktivan koji je usmeren na pojedinačne ličnosti, drugi je sintetičan i nastoji da od narativnih fragmenata sklopi mozaik epohe. Oba plana teže razumevanju: pojedinačnih egzistencija i duha vremena. U toj tački pisac deli tastaturu sa istoriografom. Suštinska razlika između njih je u tome što je pisac selektivan prema građi (ne zanima ga sve) i pristrasno human (ne zanimaju ga istorijski procesi u njihovoj složenosti). Pisac pokušava da razume pojedinca kao ličnost, da pronikne u njegove motive i osvetli karakter, da nazuje njegove cipele i krene onim stopama koje će ga učiniti protagonistom istorije, pomagačem, slučajnim prolaznikom, kolateralnom žrtvom ili sitnim zupčanikom pokrenutog mehanizma istorijskog događaja. Dve su bitne odlike Jergovićevog naracije: kretanje protagonista ga jednako zanima koliko i slučajnih posmatrača (gluvonemi Moric Alkalaj, poslednji s kojim je Nedeljko Čabrinović „komunicirao“ pre nego što će baciti bombu na automobil s nadvojvodom) ili činovnika sistema: relevantnijih (istražni sudija Leo Pfefer/Lujo Fefer), egzotičnih (službeni dželat Alois Seyfried) ili sasvim nevažnih (zatvorski čuvar Pepi Doležal). Druga odlika je da naporedo sa glavnim i očekivanim tokom fabule autor umeće kratke istorijate ljudi ili objekata koji su bili deo glavnog zapleta: recimo broda „Viribus Unitus“ kojim je austrijski nadvojvoda doplovio od Trsta do Metkovića, uz koji idu kratke biografije dvojice oficira Italijana koji su taj isti brod digli u vazduh kada je brod 1918. pripao južnoslovenskoj kraljevini. Time Jergović postiže efekat razuđenosti naracije, koja od građe o atentatu i njegovim učesnicima teži da postane slika epohe. S treće strane, to je ujedno i narativ o gradu i o njegovim istaknutim žiteljima, makar privremenim, poput Tina Ujevića ili Ive Andrića (zaključno sa autorom, razume se). Četvrti sloj donosi poglavlje o umetničkoj reprezentaciji atentata, tj. o dva filma o Sarajevskom atentatu (drugi je Atentat u Sarajevu Veljka Bulajića iz 1975. godine).
Drugi deo knjige Nezemaljski izraz njegovih ruku predstavlja čistu fikciju. Sastoji se od zaokružene novele pod imenom „Troje“, ali deluje kao da je ta novela trebalo da posluži kao jedno od poglavlja koja tematizuju period posle atentata, evocirajući nasilje sarajevske sredine prema Srbima i radnjama srpskih trgovaca koje su opljačkane i devastirane. (Tu se obično koristi reč pogrom, kao i za događaje na Kosovu iz 2004. U Srbiji vole reč pogrom, kada je reč o nasilju nad Srbima, ali ne vole reč genocid. Ko će ga znati zašto.) Jergović se opredelio za dvostruki porodični ljubavni zaplet smešten u kontekst „pogroma“: u jednom slučaju će neuzvraćena ljubav izazvati revanšistički bes kod odbijenog, u drugom će se javiti neočekivan i nemotivisan primer plemenitosti. U drugom slučaju pod pojmom ljubav ne podrazumevam prijateljstvo, jer ga nije bilo, već neki gotovo fantastičan primer humanizma, fantastičan jer je neobjašnjiv i psihološki malo verovatan. Naime, musliman kome je davno, kao dečaku, njegov srpski vršnjak izbio oko, u trenutku pljačkanja srpskih radnji, sam se nudi svom nehotičnom „oslepitelju“, ne tražeći nadoknadu, da upravlja njegovom trgovačkom radnjom dok traje rat.
Međutim, u zbiru, knjiga Nezemaljski izraz njegovih ruku ima izvesnu strukturnu koherentnost. Atipičnost njenog kolažnog pokušaja je u tome što spaja građu i fikciju, odnosno što tzv. građa već predstavlja višeslojni esejističko-narativni tekst, koji pokazuje da fikcionalni i diskurzivni tekst dele jedan deo zajedničkih postupaka, efekata i ciljeva. Glavna zamerka koja bi mogla da se uputi takvoj knjizi ne bi se ticala njene hibridnosti, već upravo toga što nije i ne želi da bude studija. Ona oživljava prošlost i dovodi pred nas istorijske ličnosti, protagoniste i marginalce, ali ništa novo o njima ne govori, niti pomera stepen tumačenja. Ona je kao akribična mejnstrim istorijska čitanka sa bočnim storijama, lepo ispripovedana istorijska slikovnica sa bonus novelom za kraj. To su dometi hibridnog teksta ovakvog tipa: u heteronomiji treba zadovoljiti težnju svakog zasebnog dela složene celine, a svaki deo ima vlastitu tendenciju. Lakoća čitanja i zanimljivost štiva mogu biti i jesu njeni kvaliteti, ali sve zavisi od toga ko čita i šta od štiva očekuje. Tako literarna i esejistička naracija ne mogu da zamene istoriografiju, ali mogu da budu prečica ka njoj. Fikcionalna investicija neobjašnjive dobrote, koja se iznenada pojavljuje i prkosi opštoj isključivosti i nasilnom revanšizmu, dovoljno je jasan odgovor „su čim“ nam je ići u budućnost, vek nakon atentata: treba čekati čuda i uzdati se u akciju humanoidnih anđela.
AntiCement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2010.

2009.

2008.

2007.