Beton br.141
Utorak 03. novembar 2015.
Piše: Goran Cvetković

KRADOLJUPCI

Rodoljupci, prema komediji Jovana Sterije Popovića, režija Andraš Urban

premijera u Narodnom pozorištu u Beogradu na Velikoj sceni, 30. oktobar 2015.

 

   


Sterijin komad Rodoljupci morao je da čeka 50 godina da bi bio postavljen na scenu, iako ga je napisao neposredno posle istorijskih događaja koji se u njemu opisuju: nacionalne evropske revolucije 1848. sa njenim odjecima na tlu Banata, među Srbima iz Južne Ugarske. Neumorni kritičar društvenih grešaka, srpski Molijer, Sterija, slikovito je prikazao sumanutost ideja nacionalizma, velikosrpskih maštarija i nadobudnih snova narodnih kolovođa, koji loše procenjuju istorijsku situaciju, a pri tom su neopisivo gramzivi. Sterija je iskoristio velike parole buđenja srpske nacionalne svesti u Južnoj Ugarskoj, što je poslužilo kao okidač za pobunu protiv Mađara, već pobunjenih protiv Austrijske hegemonije, čime su se stavili na stranu reakcionarne i gubitničke sile Bečkog dvora. To im se osvetilo kad je Mađarska revolucija odnela pobedu, kad su kao vođe i organizatori podrške poraženog bečkog Cara morali da beže od kazne, u Srbiju. Zato se u komadu mnogo govori o saradnji sa Srbijancima, pa i sa Rusima, od kojih se očekuje da pruže pomoć stanovnicima Južne Ugarske, da uspostave starije i lepše Dušanovo Carstvo, da proteraju Madžare u Tunguziju, da im seku duvan na glavi, da zauzmu sve položaje u novoj, srpskoj vlasti, da prestanu plaćati poreze, da razdele sva madžarska, ali i dobra Madžarona, pristalica Mađarske revolucije, između sebe i preuzmu kormilo jedne fantomske državice, neke onovremske Srpske Krajine, koja je zbog nerealnosti ciljeva neslavno propala.


baner_rodoljupci

Foto: Narodno pozorište u Beogradu


Predstava Andraša Urbana i ansambla Narodnog Pozorišta u Beogradu, vratila je izgubljenu veru u pozorište društvenog angažmana kao velike umetnosti. Reditelj Urban sreo se već sa srpskom klasikom u Koštani Bore Stankovića, izazvao buru u nacionalističkom srpskom kulturnom korpusu, osvetlivši ovog pisca na potpuno svež način, bez sentimenta, bolno iskreno i umetnički izvanredno. Zatim je u predstavi Ban Bank iz mađarske nacionalne i nacionalističke istorije, isterao duha zaborava i tragične opijenosti megalomanijom moći, istrpeo kritike mađarskog kulturnog kruga u Vojvodini, ali se nije povukao i nije počeo da radi udvoričke predstave, tako da je očuvao oreol jednog od najboljih reditelja u okruženju. Prihvatio je da režira kobne Rodoljupce. Rodoljupci nisu lak komad za reditelja – nema klasične scenske i dramske radnje – sve je prilično verbalno – prepiru se celomudreni licemeri o sudbini naroda i to gde – u debeloj provinciji, u vršačkoj kafani, kako je Sterija napisao. Time je u glavnom ključu omalovažio veliko-patriotska trućanja i dao ih ismejati, direktno i oštro. Andraš Urban je iskoristio iskustva postdamskog pozorišta i nije se obazirao na vremenska i prostorna ograničenja. Čas smo u crkvi, čas smo za stolom nekog velikog, tobože nacionalnoig zasedanja, čas smo na Skupštini Vojvodine Srpske – u nekom novom Magistratu, čas smo na podijumu savremenih koncerata novokomponovnih pevaljki, čas smo u Sodomi i Gomori, ili u Pazolinijevoj Republici Salo, čas smo na pikniku u Srbijici, ali priča se priča i pitanja se postavljaju.


12193409_976978982363769_9203165614685056721_n


U svojoj postavci Andraš Urban je napravio tri sasvim originalne scene, koje su umnogome označile ovu predstavu. Prva je scena Pravoslavne liturgije na mađarskom jeziku, u crkvi sa ikonama i freskama, zatim scena u kojoj na poziv rodoljubica srpskih, optuženi da su nedovoljno borbeni u ostvarivanju srpskih prava – glumci, muškarci, obuku ženske kostime, militantne, dakako, neku vrstu uniforme i u suknjama, sa napadnim perikama, otpevaju i otplešu kratki koncert na komponovani song „Ustajte braćo, plinte u krvi“ ratobornog Đure Jakšića, mašući zavodljivo noževima oko glave. Treća, sasvim originalna scena vezana je za tumačenje lika dečaka Edena, Žutilovljevog sina, koji ne samo da zna srpski, već je i zaostao, ali se on jedan od retkih suprotstavlja navali velikosrpskih emocija i radnji. Kad Srbi iz Banata prebegnu posle poraza u Srbiju, Eden progovori. U odličnoj sceni sriče prve rečenice i tada počinje, u maniru novopečenog govornika, da citira sve one ključne rečenice o Dušanovm carstvu, o slobodi, o borbi, o ratu i ubijasnju, o bogatstvu i moći..., koje su bile glavne parole dok se vodila izgubljena bitka za srpske privilegije. Šteta je što je za kraj propuštena prilika da se inscenira velika prodaja Vojvodine, na šta pristanu svi rodoljupci-pobunjenici, ali prethodno ubistvo racionaliste Gavrilovića bilo je za reditelja zanimljivije rešenje.


12196251_976978825697118_8988163608134372496_n


E sad, glumci Narodnog pozorišta u Beogradu. Ne sećam se da sam ih video u boljem izdanju. Energija, veština, uverenje, osećaj za stil i žanr – to je bilo kao da gledamo pravo evropsko pozorište, a najbliže igri potpuno posvećenih, izvrsno školovanih, glumaca Ujvideki Szinhaza Novosadskog pozorišta. Glavnog pokretača krvavih obračuna i ženu koja, kao onomad Biljana Plavšić, ne žali za životima bezbrojnih Srba u ratu za nacionalnu stvar, Zelenićku, sa puno energije ali i prefinjenog humora odigrala je Nela Mihailović. Jedinog i tragičnog, stalnog racionalnog oponenta, Gavrilovića, zrelo i sa maksimalnim doživljajem nacionalne tragedije, odigrao je Predrag Ejdus. Pesnika Šandora Lepršića, kao iz propagandne beogradske kultur-ekipe u Kninu, sa ludilom u očima i snagom razbijačke energije, nadahnuto i skoro demonski opasno odigrao je Pavle Jerinić. Pomenutog dečaka Edena, složeno i suptilno odigrao je nadahnuti Bojan Krivokapić...


intervju-Andras-Urban

Andraš Urban


Uopšte, cela glumačka ekipa Rodoljubaca pokazala je šta su i ko su glumci Narodnog pozorišta kada rade sa odlučnim rediteljem, komad koji razumeju i žele. Moćno i farsično, bolno i duhovito, istovremeno.

AntiCement arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2010.

2009.

2008.

2007.