Ovaj tekst treba početi neutralnim podsećanjem, bibliografskim. Umiranje u Torontu (2018) Daše Drndić je reprint njenog romana iz 1997, koji je tada nosio naziv Marija Częstohowska još uvijek roni suze ili Umiranje u Torontu. Prvi deo naslova odnosi se na ikonu Bogorodice (Majke Božje) iz poljskog grada Čenstohova, pa u fonetskoj transkripciji Bogorodičino „prezime“ glasi Čenstohovska. „Nevolja“ sa naslovima romana Daše Drndić počinje sa njihovom poliglosičnošću: četiri su na nemačkom (Totenwande, 2000; Doppelgänger, 2002; Leica format, 2003. i Sonnenschein, 2007), dva na italijanskom (Canzone di guerra, 1998. i Belladonna, 2012), jedan na engleskom (knjiga ogleda After eight, 2005), jedan na „srpskom“ (April u Berlinu, 2009), jedan je skraćenica (EEG, 2016). Nevolja je, čini se, veća za inistrane izdavače, pa su na engleskom roman Daše Drndić Sonnenschein objavili pod naslovom Trieste (2011), mada je francusko, Galimarovo izdanje (2013) zadržalo izvorni nemački termin.

Poliglosija je krenula u autorkinom kanadskom egzilu (1995.-97.), koji dolazi nakon „beogradskog perioda“ ove autorke i nakon njene trinaestogodišnje prozne apstinencije. Tzv. beogradski period Daše Drndić obeležili su u prvoj fazi, tokom 1970-ih, prevodi sa engleskog (Dolton Trambo, Tomas Berger, Bili Holidej&Vilijam Dafti...), u drugoj fazi roman prvenac Put do subote (1982, Prosvetina edicija „Savremena proza ’82.“) i kratka proza Kamen s neba (1984, isti izdavač i edicija, sada za ’84.). Ponovno izdavanje prvog izbegličkog romana Daše Drndić nije samo vid omaža ili refokusiranje na drugi autorski početak ove autorke, već i nekakav nastavak interesovanja za njenu prozu u Srbiji, koju je početkom 2000-ih u dva navrata objavio Dejan Ilić kao urednik u Samizdatu B92 (Doppelgänger, 2002. i Leica format: tuge, 2003). Nakon romana Leica format sledi petnaestogodišnje zatišje u štampanju romana Daše Drndić u Srbiji (put od tiskanja do istiskivanja i nazad). Paradoks je da se najznačajniji roman Daše Drndić Sonnenschein u fundusu Narodne biblioteke Srbije (barem prema Cobissu) može naći u prevodu na slovenački (2009) i na francuski (2013), ali nema „originala“, koje od „Sunčevog sjaja“ u Hrvatskoj objavljuje nakladnik Fraktura, a pre toga Meandarmedia.

Dakle, iako je Daša Drndić u Beogradu provela skoro četiri decenije života i u njemu pored radio-drama počela da piše prozu, u Srbiji je ukupno objavljeno, uz dve inicijalne knjige, svega još tri knjige proze, uključujući i Umiranje u Torontu, dvadeset jednu godinu nakon njegovog prvog izdanja.

Za sve čitaoce koji su opus Daše Drndić upoznavali s kraja, ili iz sredine, kao što je slučaj i sa mnom, kada se sa tim znanjem uzme u ruke njena prva egzilantska knjiga, Umiranje u Torontu, ona se otkriva kao svojevrstan putokaz za to kako će se pismo ove autorke dalje razvijati, kao tekst-jezgro koje nosi u sebi snagu poetičke anticipacije potonjih knjiga. Razume se, može se reći da je takav sud plod uobrazilje i naknadne pameti, ali meni deluje da se već u Umiranju u Torontu nalaze glavne odlike jedne individualne poetike koje će tokom naredne dve decenije sazrevati i usložnjavati se, ostvarivši se u referentnim romanima Daše Drndić.

Iako se po konvenciji, ili pre po inerciji, prozne knjige Daše Drndić svrstavaju u romane, preciznije gledano, one bi pripadale hibridnoj prozi u čijem poetičkom središtu stoji dilema o prirodi i statusu fikcije u ovakvoj prozi. Naime, hibridna proza Daše Drndić predstavlja „trojedinstvo“ autobiografsko-publicističkih žanrova (ili tipova diskursa), biografskih (dokumentarnih) i fikcionalnih (upravo tim redosledom) i to se trojedinstvo uspostavilo upravo knjigom Marija Częstohowska još uvijek roni suze ili Umiranje u Torontu.

U autobiografski diskurs spadao bi i žanr izveštaja (o dalekoj i nepoznatoj zemlji), na kome kao da počiva knjiga Umiranje u Torontu. Subjektivna perspektiva dominira, ali je intimna dimenzija podređena jednoj sažetoj i kritički intoniranoj analizi kanadske svakodnevice. Ova intonacija pripada polemičkom sloju autobiografskog diskursa, tako da pripovedni tekst ove knjige nije neutralno svedočenje ili informativna deskripcija svakodnevice, već jedan p(r)obuđen stav i jedna perspektiva koja odbacuje stereotipe i teži otkrivanju naličja, onog potisnutog a neprijatnog, sasvim „nezahvalno“ nipodaštavajući neke od navika sredine u kojoj autorka pokušava da nastavi sa svojim životom. Pomenuta nezahvalnost, pod stražom znaka navoda, zapravo je psihološki trik koji je autorka odbacila. Taj psihološki trik bi mogao da se formuliše ovako: ako te je neka sredina primila pod svoje okrilje, ponudila smeštaj i materijalnu pomoć, najmanje što se očekuje da o neprijatnim razlikama i očiglednim nedostacima nove gostoprimljive sredine pišeš sa razumevanjem, dakle pod paskom autocenzure i advokatski. „Nezahvalni“ emigranti pišu kritički.

Biografski diskurs u tekstu ove hibridne proze počiva na istraživanju i izboru (materijala) po srodnosti. Piše se o realnim istorijskim ličnostima, čija biografija ne neki način reflektuje temu ove hibridne proze. U Umiranju u Torontu prisutna je biografija čuvenog fotografa Alfreda Ajzejštata (1898-1995), koji je fotografisao i prosjake i Gebelsa i Merlin Monro i bračni par Klinton, na primer. Istom tipu diskursa pripadaju citati, preuzeti životopisi iz tuđih spisa (npr. o fra Baldu Lupetini, buntovnom istarskom fratru iz 16. veka koji je pogubljen jer je prihvatio protestantizam i nije ga se odrekao pred inkvizicijom) i legende (o čudotvornoj ikoni Marije Čenstohovske, eskimskoj legendi o „deset tuljana“ ili o mitskoj ptici caladrius koja je mogla da oseti bolest i predskaže smrt, ali i da isceli bolesnika). Ovaj sloj teksta pripada borhesovskoj tradiciji pripovedačke poetike u kojoj sažeto predočene biografije deluju nestvarno, poučno i reprezentativno, dok prenete priče, potvrđujući čitalačku akribiju autorke, približavaju naraciju fikciji. Na istoj ravni teksta nalaze se dokumenti, koje Daša Drndić u knjizu Umiranje u Torontu koristi u vidu uokvirenih novinskih ili televizijskih vesti. U kasnijim knjigama dokumentarni deo teksta će se razgranati (spiskovi likvidiranih ljudi u 2. svetskom ratu, fotografije, crteži, notni zapisi...) i steći veću značenjsku i grafičku samostalnost.

Zapravo, fikcijskog diskursa u knjizi Umiranje u Torontu uopšte nema. Tačnije, nema eksplicitno naznačene fikcije. To je glavni i prilično snažni argument protivnika strogog razdvajanja fikcije od drugih tipova naracije: kako možemo znati da li je išta u tekstu koji čitamo izmišljeno ako je sve što nam preostaje verovati naratoru ili tekstu na reč? U slučaju Daše Drndić ništa nije dalje od poetičkih intencija njenog teksta od nekakve mistifikacije ili metafikcije. Naratori iz njenih kasnijih knjiga jesu fiktivni po tradicionalnim uzusima fikcije, iako se njihova naracija ukršta sa dokumentarnom građom i autorkinim autobiografskim iskustvom. U slučaju knjige Umiranje u Torontu naracija slobodno barata formama anegdota, pisama, odnosno navodi reči drugih ljudi koje je naratorka srela, pa neke navodi opisno, neke pod inicijalima a nekima (o)daje imena..., dakle počiva na autentičnosti i teži nekoj vrsti efekta istine koju treba da posreduje prozni tekst. To jeste privatna istina koju formira ograničena percepecija sa socijalnog ruba i frustracija emigranta sa statusom samohrane majke, ali prenete vesti iz medija i profinjena analiza kanadskog načina života tekstu pribavljaju status koji je viši od ispovednog i drugačiji od informativnog.

Šta je onda ova knjiga koja evidentno nije fikcionalna pripovest, a nije ni putopisni bedeker ni dnevnik egzilanta? U jednom smislu Umiranje u Torontu je knjiga spisateljske samoinicijacije Daše Drndić, ogledni tekst postajanja proznom autorkom koji isprobava određene narativne strategije i predstavlja najavu budućih knjiga. U drugom smislu to je, takođe evidentno, emigrantska knjiga ili knjiga o emigranstkom iskustvu. Ipak, naratorka Umiranja u Torontu nije „kulturna brokerka“ ili posrednica između dve sredine, koja Kanađanima objašnjava jugoslovenske ratove i istoriju, a postjugoslovenima približava kanadsku stvarnost. Umiranje u Torontu Daše Drndić donosi iskustvo neadaptacije ili neukorenjivanja u severnoameričku sredinu koja se i dan danas smatra jednim od najboljih mesta za život, što je kliše koji je uverljivo potkopan sadržajem ove knjige. Otuda su česti nostalgični tonovi upućeni prema Istri i Rijeci, koji će se u kasnijim knjigama polako seliti i prema Beogradu. Kanadska gostoprimljivost za balkanske emigrante u knjizi Daše Drndić je vid potcenjivačkog ili derogirajućeg prijema, gde niko od visokoobrazovanih pridošlica ne stiče priliku da radi u svojoj struci ili da nastavi svoje uspešne karijere. Takođe, to je gostoprimljivost koja podrazumeva da došljaci bez mnogo otpora prihvate kulturne kodove i sklonosti svojih domaćina, da budu štedljivi i da se hrane i oblače jeftino. Za naratorku Umiranja u Torontu jesti nešto skuplje kao što je kuvano povrće i riba a ne pirinač i piletina, ono što preporučuje dodeljena joj savetnica, nije znak snobizma, već očuvanje prava na vlastititi izbor za koje je spremna da založi i deo porodičnog nakita.

Na trećem mestu, već se u ovoj knjizi počinju da formiraju opsesivni tematski krugovi proze Daše Drndić: kopanje po kolonijalnoj i nacističkoj prošlosti, politika jezičkog purizma u Hrvatskoj, ratni zločini 90-ih (ovde kroz temu opsade Sarajeva i pojedinačnih trauma), „izdaja intelektualaca“, oportunista i konvertita, potiskivanje socijalnih razlika i klasnih konflikata iz medijskog i javnog polja, inspirativna lektira (ovde zapisi Suzan Zontag o fotografiji, poezija Josifa Brodskog, Hacer tiempo Marka Ristića), neobične sudbine nepoznatih ljudi (hrvatskih emigranata u poslednja dva veka)...

Kritički stil je za oktavu povišen, upozoravajući, mada nije (melo)dramatičan. Dok je polovinom 90-ih nastajala knjiga Umiranje u Torontu održan je referendum o nezavisnosti Kvebeka. Kanada se nije raspala a nacionalisti nikad nisu postali dominantni u kanadskom društvu. U to vreme Kanada je naratorki izgledala kao tehnološko čudo jer je bila zemlja računara i prvih web umrežavanja, što je budilo strah od sve veće samoizolacije pojedinaca, zarobljenih u sferi virtuelnog. Posle 20 godina i mi sami široko participiramo u globalnoj mreži i delimo blagodeti računarske zemlje i još uvek nismo sasvim autistični. Štaviše, mreža nam je preostala kao poslednji oblik koliko-toliko nenadzirane komunikacije i slobodne razmene informacija i komentara. Ali nije problem ove knjige što su srećom „omanule“ njene distopijske fobije i projekcije.

U neku ruku, ponovno izdavanje Umiranja u Torontu u Srbiji kao da zatvorilo krug, ali se mi kao čitaoci nismo vratili na početak. Novo izdanje ove knjige želim da vidim kao poziv široj publici u Srbiji na upoznavanje proznog dela Daše Drndić i kao moguću uvertiru u srpska izdanja njenih ostalih, ovde teže dostupnih knjiga kojima je Daša Drndić zaslužila mesto na polici namenjenoj za vrhunsku književnost na našem „zajedničkom“ jeziku, zajedno sa Dubravkom Ugrešić i Borom Ćosićem, ili Mirkom Kovačem.