Povod za pisanje o Osam i po ogleda iz razumevanja je dvostruk. Sa jedne strane se svakako nalazi samo delo, sa druge je jedan prikaz objavljen na http://www.booksa.hr/
vijesti/hot-spot/1282. Ne slažem se sa metodologijom koju je autor prikaza Aleksandar Pavlović koristio, niti sa zaključcima do kojih je došao i, upravo iz tih razloga, ne želim da sa njim (neposredno) polemišem, već ću pokušati da pokažem zašto knjigu Dejana Ilića smatram ne samo dobrom, nego i veoma značajnom za našu sredinu.
Prva tri teksta „Granice tumačenja“, „Granice identiteta“ i „Pripovedanje kao konstituisanje subjekta“ jasno ukazuju na jedan formalni princip kojim se Ilić rukovodio u pisanju. Na prvi pogled oni izgledaju nesređeni, ali ta tzv. nesistematičnost zapravo otkriva Ilićevo insistiranje na mnoštvu glasova koji zadržavaju svoju samostalnost tako da se čuju naporedo sa autorovim zapažanjima. Na primer, Ilić se u „Granicama tumačenja“ saglašava sa Ejbramsovim stavom da možemo odrediti da je jedno tumačenje ispravno, odnosno prihvatljivo, ukoliko je zasnovano na istinitim interpretativnim iskazima i iz njih dosledno izvedeno (Osam i po ogleda iz razumevanja, str. 44). Na sreću, ovom rečenicom Ilić završava, ali ne zatvara tekst. Zbog polifonijskog principa građenja autorov glas stoji naporedo sa glasovima Hilisa Milera i Ejbramsa, a njegov tekst se najpre može shvatiti kao poziv na dijalog i na razmišljanje o jednom bitnom problemu.
U tekstu „O jednoj dobroj knjizi i jednom lošem prevodu“ (Mostovi, br. 111), koji nije ušao u Osam i po ogleda iz razumevanja Ilić objašnjava zašto je knjiga Linde Hačn Poetika postmodernizma važna za našu sredinu. Prvo, zato što ona polemiše sa shvatanjem postmodernizma koje je ovde postalo uobičajeno i prema kome je postmodernizam aistorijski, nekomunikativan i nezainteresovan za svet u kome nastaje. Drugo, zato što bi solidan prevod ove knjige mogao da otvori preispitivanje postmodernističkog kanona srpske književnosti. Ilić smatra da se dela Pekića, Kiša, Basare, kao i novija proza Davida Albaharija, ukoliko ih tumačimo u skladu sa shvatanjima Linde Hačn, pokazuju kao nedvosmisleno postmodernistička. Nažalost, naša sredina je najvećim delom ostala gluva i nema na ove Ilićeve predloge, ali je on na osnovu njih koncipirao tekstove „Histerija u hermeneutičkom krugu“ i „Iskustvo praznine i svetog u prozi Svetislava Basare“.
U tekstu o Basari Ilić piše: „Tako se umesto jedinstvenog narativnog glasa, svojstvenog na primer realističkim romanima u postmodernističkom romanu javlja ili više različitih glasova koji svi pripadaju jednom pripovedačkom ja, ili više glasova koji pripadaju različitim naratorima i ravnopravno učestvuju u pripovedanju iako njihove pripovesti protivreče jedna drugoj“ (Osam i po ogleda iz razumevanja, str. 178). U ovim metatekstualnim komentarima Ilić ističe kako Basara bira teme koje su predmet dugotrajnih javnih rasprava, a njegova dela pisana su kao svojevrsne književne provokacije koje pozivaju na raspravu i preispitivanje. Poput Basarine proze, Ilićevi tekstovi duboko su polemični i navode čitaoce na stalno preispitivanje kako dominantnih tako i alternativnih, kako vlastitih tako i tuđih predstava o svetu... (str. 198)
Ukoliko pozivanje na Lindu Hačn i tekst o Basari to nisu učinili, „Zaboravljeni crnac“ će jasno ukazati da Ilić stoji na stanovištu prema kome različite reprezentacije koje bismo mogli nazvati književnim zaslužuju kritičko čitanje koje ih neće izolovati od istorije i politike. Konstruisanje identiteta počinje od jezika i zato je književnost sposobna da ostavi trajne posledice po njegovo oblikovanje. Književnost predstavlja vrstu institucionalnog znanja sa određenim normama, načelima i identitetskim obrascima i tu na scenu stupa književna kritika. Pisci mogu da pišu šta im se prohte, ali od čitalaca sa institucionalnom moći, tj. književnih kritičara, očekuje se da kompetentno sude o književnim delima i da eksplicitno ukazuju na ono što smatraju problematičnim ili neprihvatljivim. U tekstu „Turska i Toskana“ Ilić ističe kako je srpska književna kritika, kada je sudila o vrednosti književnih dela mahom posezala za merilom nacionalnih interesa (str. 212). Lako je pokazati da su Semolj zemlja ili Testament loši romani, ali ono što Ilića prvenstveno zanima jeste uloga književne kritike i njen pokušaj da, preko svojih tipičnih predstavnika Ljubiše Jeremića i Mihajla Pantića, određeni ideološki obrazac prikaže estetski vrednim.
Pretposlednji tekst u knjizi, „Jugoslovenska komisija za istinu i pomirenje, 2001-?“, može se posmatrati kao okvir za razumevanje ostalih tekstova. On se bavi kontekstom u kome živimo i tu Ilić postavlja nekoliko bitnih pitanja: Šta učiniti kada ljudi nisu voljni da prihvate činjenice, niti da promene mišljenje kada se suoče sa činjenicama koje mu protivreče? Ima li načina da se ukloni kognitivni blok? (str. 264) Pod „kognitivnim blokom“ podrazumeva se nemogućnost suočavanja sa stvarnošću, nesposobnost da se reše konkretni problemi i on ukazuje na postojanu nespremnost političara u Srbiji, kao i velikog broja građana Srbije, da prihvate činjenice u vezi sa raspadom Jugoslavije i događajima koji su posle toga usledili, kao i svoju odgovornost za njih (str. 260).
Ilićeva knjiga pokušava da odgovori na ova pitanja, ali to ni u jednom trenutku ne čini na principu konačnog rešenja, već tako što ukazuje na čvorišne tačke i probleme o kojima treba na dijaloški način razmišljati. Osam i po ogleda iz razumevanja, kao i čitav Ilićev dosadašnji rad svedoči o konstantnoj borbi i pokušajima da se pomenuti kognitivni blok ukloni kako bi ozbiljno razmatranje suštinskih problema konačno moglo da otpočne...