Beton br.175
Sreda 21. septembar 2016.
Piše: Vladimir Arsenić

Jugoslovenski goli ručak

Vladimir Arsenijević: Ti i ja, Anđela (Laguna, 2016.)

 


Jedna od odlika ovih prostora, pardon ne prostora nego ljudi, građana, naroda, sasvim je svejedno koju apstraktnu kategoriju upotrebili, dakle ono što nas karakteriše sve zajedno jeste kratko pamćenje. Pamtimo možda nešto duže od ameba. Da se razumemo, ima ponešto i u Zeitgeistu, odnosno u činjenici ubrzanog protoka lavine informacija, ali gotovo je nemoguće poreći da postoji određena doza samodovoljnosti i sebeljublja koja nam ne dozvoljava da ponešto zapamtimo, pa iz istorije, nezainteresovane učiteljice života, a još češće smrti, mrvicu i naučimo. Dovoljno je da pogledamo oko sebe i ugledaćemo lica koja manje više poznajemo i pratimo evo već više od dvadeset pet posrćućih godina, godina koje nisu, kako to reče Eliot, l’entre deux guerres, već pre nalik na maksimu Bukovskog – war all the time. Rečju, gde smo bili nigde, šta smo radili ništa, a račun, pa otprilike nekih sto hiljada ubijenih, silovanih, zaklanih, streljanih, bačenih u reku, mučenih, opet ubijenih, pa se još s njihovim kostima igra žmurke, toplo-hladno. Sve to na polzu budućih naraštaja koji će, kako se čini, jednako biti operisani od istorijskog pamćenja i kojima će se ovo večno vraćanje istog i lošeg dešavati iznova i iznova. Sve liči na loš mađioničarski trik: zamislite život u kojem je Vučić večiti premijer.


U međuprostoru koji bi trebalo da popune naša savest i pamćenje, ono što u slučaju vaskolike Srbadije postoji samo kao večno odsustvo, nastupa hrabro književnost, iako joj to nije primarna, pa ni sekundarna dužnost. Da nije nje, velika bi većina stvari bila prosto naprosto zaboravljena, ili tek pohranjena u arhivama, na raznim nosačima teksta, slike i zvuka, ali mrtva, neupotrebljena i neupotrebljiva, ostavljena da čeka da se pojedinka odnosno pojedinac probude sa osećajem griže savesti te da konačno provere šta su im to očevi i dedovi radili tokom tih veselih godina od 1991. u Sloveniji i Hrvatskoj, preko Bosne, e da bi se konačno sve završilo 1999. godine, deset godina nakon što je počelo helikopterskim sletanjem na miting i najavama da ni oružane bitke nisu isključene. Literatura je tu da sačuva od zaborava, ali što je još važnije da onim aristotelovskim potezom kroz uopštavanje pojedinačnog postavi pitanje o tome šta se zapravo dogodilo. Ne samo sa tom jadnom zemljom koja je nakon smrti najvećeg sina naših naroda i narodnosti ostavljena na milost i nemilost lešinarima i mangupima iz sopstvenih redova, na to niko nije baš mogao da utiče, na stranu što nije ni želeo. Mnogo je dakle interesantnije ono što se dešavalo počev od 5. maja 1980. godine, odnosno odmah nakon the Sahrane sa onim delom populacije koji je mogao da iznese neku vrstu promene, sa mladim, dakle, gradskim, relativno obrazovanim devojkama i momcima koji su imali određeni demokratski ili građanski potencijal. Upravo na tom mestu počinje roman Ti i ja, Anđela Vladimira Arsenijevića.


o nekim rezultatima razvoja

Foto: Andreja Dugandžić, "O nekim rezultatima razvoja"


Ovaj bi roman mogao da ima podnaslov: Uloga heroina u raspadu Jugoslavije i teza koju on iznosi nije nimalo naivna. Na jednom mestu u romanu Arsenijević u brzom švenku prelazi preko svih adolescentskih eksperimenata s drogom koje je dobar deo tadašnje gradske mladeži izvršio (trava, lepak, esid), da bi se naposletku zaustavio na onome što je direktno uvezeno i distribuirano od strane policije i drugih bezbednosnih snaga početkom osamdesetih. Heroin je tih godina, slično kao i kokain danas, glavna droga kojom se mladi drže pod kontrolom, kojom se oni umrtvljuju, stondiraju, te, naposletku, kojom se pretvaraju u robove. I, ono što je najvažnije, a što pokazuju iskustva kako srpska tako i ostala regionalna, ti isti zavisnici su lako pretvarani u ratnike koji se slepo bore ne za ideologiju i slične imaginarne ciljeve, već upravo za još jedan šat, za skor, za ket praha. Naravno, Arsenijević ne piše roman s tezom, niti u njemu pokušava da izvrši bilo kakvu edukativnu funkciju. U njegovom narativu heorin je ono što se naziva postvarenom metaforom. U jednom trenutku je priča o njemu prestala da bude šala i zamena za nešto, postala je ozbiljna, postala je deo života, a sve više i smrti.


Žanrovski bismo roman mogli da nazovemo porodičnom dramom koja u sebi sadrži elemente ljubavnog romana. Dve paralalne priče: o Anđeli i pripovedaču, te Leli i Vanji prilično su vešto upletene u sliku sveta i jednog sasvim određenog istorijskog perioda, jasno omeđenog na kraj devedeset prve i prvu polovinu devedeset druge godine i grad Beograd, koji je onda, jednako kao i danas, u sebi sadržavao uglavnom loše stvari, ali i poneku svetlu tačku koja je služila upravo tome da još jasnije vidimo stvari koje ne valjaju. Međutim, Arsenijević ne bi bio pisac kad bi odnose postavljao manihejski. Njegova umešnost krije se upravo u tome da razvojem likova i njihovom zaobljenošću doprinese tome da slika sveta, ma koliko bila ograničena vremenom i prostorom, bude komplikovana, dakle uverljiva. Pripovedajući, na primer, o Mariji Pavlović, glumici, spisateljici i mirovnoj aktivistkinji, narator nas upoznaje ne samo s njenom herojskom borbom protiv rata, već i s njenom ličnom pričom, u kojoj pored rasturene porodice ima i drugih mrlja. Oduševljenje velikim vođom na primer, koje na njenu mirotvoračku aktivnost baca sasvim novo svetlo. Upravo u tom pažljivom biranju iz mnoštva slika i njihovom raspoređivanju u niz, stavljanju u pokret, u zaplet romana, vidi se Arsenijevićevo spisateljsko majstorstvo. U čitavom narativu se naizgled ništa važno ne dešava, osim Anđeline heroinske zavisnosti koja u neku ruku deluje kontrolisano, a zapravo se sve događa. I raspad braka, i porodice, i raspad države i to sve pred našim očima, posredovano pripovedanjem naratora koji, reklo bi se, sve zna, iako, kako će se naposletku ispostaviti ni to nije baš sasvim tačno. Obrt koji na kraju čini Arsenijević vredan je čitavog romana.


Nije tajna da je Ti i ja, Anđela nastao na ruševinama prethodnog romana Anđela, dugoočekivanog nastavka kultnog i nagrađivanog U potpalublju, koji je značajno podbacio. Arsenijević se dvadesetak godina nakon vratio tekstu i potpuno ga preradio. Na taj način sada imamo dva nastavka obećane tetralogije koja će se baviti najodvratnijim periodom u novijoj istoriji ove zemlje, onim u kojem su, treba li naglasiti, isti akteri kao i danas bili na vlasti. Nemojte da nas samo književnost podseća na to.

AntiCement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2010.

2009.

2008.

2007.