Komad italijanskog nobelovca Darija Foa, Slučajna smrt jednog anarhiste, u režiji mlade rediteljke Maje Maletković, od prošle godine se uspešno igra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Iako je reč o farsičnoj komediji, to je dramsko delo sa dugom i tužnom istorijom. Naime, Fo je kao angažovani, levičarski autor, inspiraciju za ovaj komad našao za vreme Olovnih vremena u Italiji (od kraja 1960-ih do početka 1980-ih), kad su talasi bombaških napada potresali njegovu zemlju. Iza velikog broja tih terorističkih akcija su, navodno, stajale ekstremno levičarske i anarhističke grupe, da bi se docnije ispostavilo da je najveći deo tih „levičarskih“ napada izveo veći broj ekstremno desničarskih, fašističkih organizacija povezanih sa strukturama italijanske policije i Službe bezbednosti. Cilj italijanskih fašista je bio da se u zemlji stvori atmosfera straha od levice da bi se na taj način desnica nametnula kao „zaštitnički i kohezivni faktor“.

Scena iz predstave Slučajna smrt jednog anarhiste, foto: JDP

U svojoj bahatosti fašisti su išli toliko daleko da su ubistva osumnjičenih, često rezultat mučenja u policijskim stanicama, proglašavali za suicide. Najflagrantniji je primer železničara, anarhiste Đuzepea Pinelija, koji je u Milanu 1969. godine saslušavan zbog navodnog podmetanja bombe u jednoj banci. Pineli je bačen kroz prozor policijske stanice u Milanu, za vreme konferencije za novinare koja se odvijala neposredno ispod prozora sobe za saslušavanje. Dario Fo je za dramu Slučajna smrt jednog anarhiste iskoristio delove iz sudskih zapisnika i podatke koje je mogao naći u italijanskoj štampi. Foova drama je bazirana na stvarnim događajima i radnja drame datirana je tri sedmice posle smrti Pinelija.

U Foovom komadu dominira, baš kao i na sceni JDP, jedan čovek – Ludak (razigrani Nikola Đuričko) koji boluje od histrionomanije, tj. ne može da odoli porivu da se lažno predstavlja ili, kako sam kaže „glumi, mada onako, amaterski“. Ludak se našao u policijskoj stanici u Milanu (onoj u kojoj je poginuo Pineli) zbog optužbe da se lažno predstavljao kao psihijatar, uzimajući novac svojim „pacijentima“. Iako mu inspektor koji ga saslušava na kraju dozvoljava da ode, Ludak ostaje u stanici, maskiravši se u savetnika sudije Ustavnog suda a zatim počinje svoju igru sa načelnikom policijske stanice i glavnim inspektorom Kalabrezeom, koji su tri sedmice ranije isleđivali Pinelija.

Pozicija Ludaka je neobična: on, s jedne strane, komunicira s publikom, objašnjava im, kao Arlekino u Komediji del arte, šta će uraditi i kako će se našaliti s policijom. No, Ludak zna mnogo o slučaju, on ima dovoljno snage i autoriteta da ubedi okorele fašiste (sam načelnik policijske stanice je osnovao ultradesničarsku organizaciju) da je njihov ideološki istomišljenik. Savetuje ih da razmisle o tome da skoče kroz prozor, da bi ih, nešto kasnije, da bi stekli dobru sliku u medijima, ubedio da otpevaju Internacionalu. Kao visoki funkcioner pravosuđa, Ludak prolazi sa policajcima koji su „drugarski razgovarali s pokojnim anarhistom“ kroz dve verzije zapisnika punih rupa i podseća ih na oprečne izjave koje su dali medijima. No, policajci ne obraćaju mnogo pažnju na to. Dele se kritike na račun onih koji su nižeg ranga, a policajci nižeg ranga, naravno, ćute.

Naravno, sprega policije i pravosuđa zahteva još jedan element: medije koji  simpatišu „zajedničku stvar“. Po rečima Novinarke, koja je mešavina čuvarke konclogora i voditeljke senzacionalističke TV emisije : „skandali su tu da masama ponude lažnu katarzu“. Ludak lucidno primećuje da: „narod voli da vidi kako bogate i moćne hvataju kao onog engleskog političara s drogom i kurvom“ (Profumo afera 1960-ih), iako je vrlo verovatno da onaj ko se nađe u žiži medijske pažnje nikad neće odgovarati zbog toga, jer će, kaže Ludak, „tri dana kasnije u novinama osvanuti nova afera“. Razobličavanje vlasti u Italiji i optužnica protiv licemernog sistema, tako dostiže svoj vrhunac jer načelnik policije i Kalabreze pokušavaju da, „rekonstruišući priču“ za medije zataškaju brutalno političko ubistvo koje su počinili. U komadu se indicira da su se inspektori „malo zaneli“ u mučenju osumnjičenog, iako je Pineli izdahnuo od teških fizičkih povreda. Inspektori su ga bacili kroz prozor i izjavili da je dobio raptus (privremena neuračunljivost praćena suicidialnim mislima) i sam skočio kroz prozor. Pritom jedan od policajaca, koji nije učestvovao u torturi nad anarhistom, priznaje da je bombu koju je navodno podmetnuo Pineli mogla da konstruiše samo osoba koje je obučena za to, tj. policajac koji je stručnjak za eksplozive ili vojnik koji je deo minerskih jedinica, a ne Pineli, železničar, koji, kao što je i istraga utvrdila, nije raspolagao potrebnim znanjem.

Postavlja se, naravno, pitanje kakva je sličnost između današnje Srbije i Italije iz 1969. godine. Italija onog vremena je bila zemlja sa krhkim demokratskim institucijama i svežim sećanjem na poraz u ratu u kojem je bila agresor. Organizovani kriminal je imao veze sa velikim brojem moćnih saveznika među političarima i medijskim magnatima. Sudstvo i policija su bili ili korumpirani ili, u najboljem slučaju, tromi i nesposobni za povlačenje odlučnih poteza protiv mafije. Mnogi od političara, od desnog centra do ultradesnice, za vreme Dučeove vladavine, bili su u službi militarističkog i šovinističkog režima. Oni su formalno prihvatili demokratske institucije, njihova načela i vokabular ali su ideološki ostali isti i nisu prošli kroz proces denacifikacije, tj. defašizacije. Za terorističke napade, nasilje na ulicama, nestabilne vlade i česte izbore krivili su opoziciju, koju su proglašavali za izdajničku. Ne treba zaboraviti da su tadašnji tabloidi bili prepuni fotografija koje su snimali paparaci. Tako su se, svako malo, otkrivali nove „kompromitujuće detalje“ iz života javnih ličnosti, dok su velike afere vezane za mito i privredni kriminal brzo zataškavane. Govorim o zemlji u kojoj su političari na vlasti mogli da javno izgovore bilo šta a zatim sledećeg dana iznesu potpuno suprotnu tvrdnju bez ikakvog straha od suda javnosti.

Ukratko, svaka sličnost sa Srbijom 2017. godine gotovo da ne postoji.