Već sama činjenica da se u tako malom gradu od par desetina hiljada stanovnika već deset godina održava veliki pozorišni festival i da se uvek sve predstave igraju pred punom salom, govori mnogo o velikoj radnoj energiji organizatora festivala, virovitičkog kazališta i o veštini neumornog upravnika Mirana Hajoša, ali i o gradskoj upravi, koja odlično shvata značaj tog događaja i svesrdno ga podržava. A sam festival se iz godine u godinu razrasta i širi u svim pravcima. Danas je to smotra izabranih predstava sa cele teritorije bivše Jugoslavije. I još više, zahvaljujući ovom festivalu Kazalište Virovitica je već nekoliko godina uspevalo da sklopi vrlo značajne koprodukcije sa tri i čak četiri pozorišta iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Na festivalu nastupa i Knjaževsko Srpski Teatar iz Kragujevca, Zaječarsko Pozorište, Teatar EXIT iz Zagreba, Šibensko Kazalište, Gledališče iz Celja, Narodno pozorište iz Tuzle... – mala i velika pozorišta, jedno za drugim, iz večeri u veče i tako desetak dana.

Na svečanom otvaranju 10. Festivala VIRKAS prikazan je neuništivi sarkastični komad Revizor Nikolaja Vasiljeviča Gogolja u režiji kućnog reditelja Kazališta Virovitica, Dražena Ferenčine, u koprodukciji sa Narodnim pozorištem iz Tuzle. Kritički odnos prema savremenom ambijentu vlasti bio je značajno zastupljen, licemerje i lakovernost moćnika, ali i razigravanje mašte običnih nikogovića kad im se ukaže posebna, neočekivana čast; pohlepa i cicijašluk, koji se okreću protiv svojih nosilaca; praznoglavo verovanje u sumanute ideje i neproverene vesti; nedostatak zdravog razuma, koji je pomućen slepilom vlasti i moći bez kontrole... Naravno, prikazivanje Revizora danas nema funkciju bilo kakvog prosvetljenja, to je sada komad koji se igra kao pozorišni praznik – da se svi siti ismeju onome što odavno znaju i da se na umetnički način osvete vlasti koja ih, naravno, i danas maltertira kako kome padne napamet.

Dražen Ferenčina opredelio se za koncepciju groteske i burleske, za razigravanje komičnih likova i sarkastičnih situacija. Dao je glumcima mogućnost da pokažu šta znaju, ali se držao klasičnog programa poznatih funkcionalnih grupa i grupnih reakcija, koje je baš na ovom komadu kreirao Majerhold. U ovoj predstavi značenje je bilo potcrtano odličnom scenografijom Osmana Arslanagića: cela pozornica je bila okićena vrlo vešto postavljenim raznobojnim kesama sa đubretom. Visilo je đubre sa cugova, po kesama đubreta se hoda, tu se dogovara tu se podmićuje, tu se pobeđuje i tu se gubi tlo pod nogama, tu se vara i tu se krade, ljubaviše i udvara... Odlična opšta metafora, koja u kombinaciji sa detaljima stilskog nameštaja deluje sasvim jasno i groteskno. Kostimi Adise Vatreš takođe su bili vrlo indikativni. Svi muškarci su obučeni u neku vrstu vojničkih mundira, ali su ti mundiri od belog platna, sa promenljivim, obojenim prsluk-aplikacijama, pa više liče na kakve kuvare nekih čorbi sa raznim zaprškama, nego na uniformisane službenike nekog sistema. Pogotovo što je donji deo uniforme, tamo gde bi trebalo da budu neke pantalone ili čakšire – prost unterciger ili duge klasične muške gaće. Tako svi muškarci deluju pomalo skaredno i u svakom slučaju sasvim razgaćeno, što im daje dodatnu grotesknu i sarkastičnu notu.

I naravno, tu su bili glumci ove uspešne koprodukcije. Nekrunisani kralj Gogoljeve provincije – Gradonačelnik, ovejana lopuža i diktator – bio je odlični, tako reći bogomdani, strašni i pun energije, Mijo Pavelko. Našao je tačan ton za ljigavo podmićivanje, koje je još više podvlačilo surovu snagu njegove igre. Njegov oponent – slučajni prolaznik kroz grad, sitni neuspešni činovnik Hlestakov, tobožnji revizor, koji uliva strah u kosti svima iz otužne lokalne birokratije, bio je nenadmašni komičar Adnan Omerović. Dao je sve od sebe u scenama kada polako shvata šta treba da radi kad mu se promeni sudbina od izgubljenog kockara i vagabunda do najmoćnijeg i najprivlačnijeg čoveka u komadu, pa do raspričanog pijanog maštara i ovejanog lažovčine. Njegova nesuđena verenica, kćerka gradonačelnika, Marija Antonovna, bila je odlična Elvira Aljukić, mlada glumica koja se do sada okušala u mnogim složenim ulogama: od komedije, preko Brehta do savremenih ruskih tragičnih komada. Njena ljupka ironija i komični zanos provincijske kaćiperke, kao i nesrećne udavače, sve je to bilo urađeno sa merom i uverenjem. Njenu majku igrala je iskusna i maštovita Blanka Bart, koja je znala kako da se surovo suprotstavi mladosti kćerke, ali i kako da se skrušeno povuče pred naletom energije muža.

Grupne scene su bile žive i jasno groteskne; pogotovo što su mnogi likovi dobili prenaglašene maske: obrve, brkove, šminku – što je olakšavalo definisanje stilske i žanrovske preciznosti komada. U kratkim scenama i brzim nastupima, svi glumci su zgusnuli energiju, nisu odugovlačili, ali su jasno izvršili zadatak kao dobro uvežban i zreo orkestar. U jednoj sceni provincijskog velikog slavlja, nakon što je birokratija pobedila revizora, ulazi ceo jedan ansambl odlično uvežbanih mažoretkinja. Ta scena je bila pravo osveženje u tumačenju Gogolja.

Publika je sve aluzije na savremenu vlast vrlo lepo razumela i primila. Aplauz je bio zaslužen i dugotrajan. Posle tog aplauza predstavi, smelo je na scenu izašao i pravi gradonačelnik koji je u tonu vesele samoironije pozdravio prisutne – svi su se dobro razumeli. Čestitam.