Beton br.208
Subota 22. jun 2019.
Piše: Saša Ćirić

I KONJI KONJE UBIJAJU ili DUNAVSKA UTEHA

Bojan Babić: Yahoo (Partizanska knjiga, 2018)

Javlja mi se više asocijacija posle prvog čitanja.
Prva. Eto „školskog“ primera za to šta je novela. Ne dužina ili kvantitet teksta koji je determinišu, nego pripovedni zahvat ili sklop fabule. Jedna zamisao koja se ostvaruje uprkos odlaganju. Zamisao počinje naslovom, nastavlja se motoom i završava posebnim i jedinim poglavljem pod naslovom „Beleške sa Krčedinske ade“. Na ravni zapleta ideja je da narator poseti mesto na kome konji borave u relativnoj slobodi i neposredno se uveri kakva je njihova prava priroda, što će i učiniti nakon kratke „narativne retardacije“ ili „digresije“ koju čini njegov boravak u rodnom mestu. To je vrlo jednostavna zamisao i, u stvari, tu i nema zapleta. Sve što prethodi naratorovom odlasku na put, iako nema neposredne veze s tim (logičke ili uzročne), zapravo je priprema ili uvertira za taj odlazak.

Na značenjskoj ravni, zamisao predstavlja pesimističku repliku postavci Džonatana Svifta. Da su ljudi nepopravljivo zli, u to narator ne sumnja. Međutim, ni konji nisu bolji. I oni nasilno štite svoje krdo nepoverljivi prema uljezima i spremni su da nepoznate nevoljnike pre izgrizu do smrti nego da ih prihvate kao deo svoje zajednice. Dakle, i huinhmi su zli. Ili, ako ne baš zli, nisu plemeniti: u njima nema saosećanja za pripadnike njihovog roda koji traže utočište, strah praćen agresijom nadvladava razum koji, prema Sviftu, kod huinhma gospodari. Naravno, u Babićevoj noveli na delu su zakoni zoologije, nije reč o konceptu satiričke alegorije.


Druga. Zapravo, u Babićevoj noveli yahooi su bolji od huinhma; bar oni u čijem društvu se kreće neimenovani narator novele. Oni pomažu izbegle Sirijce (odnose im udobnu i novu obuću), druže se s njima kao sa sebi ravnima i primaju ih u stan. Turobni zaključak jednog od urednika i recenzenata ove knjige da je Bojan Babić još mračniji ili u još većoj meri antropološki pesimističan u odnosu na Džonatana Svifta ne stoji. Kada je reč o ljudskim likovima, novela Yahoo je prepuna mikro happy endova. Sastavljena je od niza epizoda koje sadrže preokret iz sigurne ili potencijalne tragedije ako ne u sreću, onda u situaciju koja je lišena zlokobne izvesnosti koju donosi tragedija. Hemoterapija će doneti pozitivne rezultate naratorovoj majci. Narator će biti spašen sa negostoljubivog rečnog ostrva u poznu jesen, i to doslovno spašen jer neće biti u stanju da samostalno odvesla preko reke u civilizaciju. Na poslu neće morati čak ni da ponudi ostavku što nije napisao važan članak zbog kojeg je poslat na službeni put. Ne muče ga posledice afere sa znatno mlađom koleginicom. Ne opterećuje ga nerazumevanje partnerke koje je moglo stajati na putu njegovog robinzonovskog eksperimenta na Krčedinskoj adi. Štaviše, nije morao ni da se suoči sa majkama Srebrenice i preživelom rodbinom srebreničkog genocida da bi napisao svoj prilog.
Treća asocijacija. Efektno i znakovito rešenje. Gotovo sviftovski alegorično. I deo srpskog društva koji ima petlje da se suoči sa činjenicama masovnog zločina koji su počinili pripadnici vojske bosanskih Srba uz asistenciju države Srbije, taj uvek manjinski deo društva oličen u naratoru novele Yahoo, ne stiže na svoje željeno odredište zabavljen samim sobom. Ili, drugačije rečeno, ne stiže jer upada u živo blato svoje neprorađene prošlosti. Zašto bi neka srebrenička majka naratoru bila bliža i značajnija od njegove vlastite koju nije posetio dve decenije a koju u porodičnoj kući zatiče samu i bolesnu od raka? Eto druge „biološke“ poente ove novele. Kao što životinjski prototipovi za Sviftove huinhme, stvarni konji, ispoljavaju animalne a ne idealne osobine, tako i narator ispoljava neku vrstu zdravog egoizma (leči sebe a ne druge, ako novinarstvo uopšte može biti deo lanca izlečenja društva, a zapravo bi trebalo da može), ostavši sa majkom, iako njegov ostanak nije posledica njegovog slobodnog izbora nego hemijske prinude. Na stranu sad zasnovanost psihološke motivacije majčinog postupka koja sinu stavlja trodon u čaj, želeći da ga zadrži još neko vreme kraj sebe. Na stranu i posledice po posao, za koji oseća da njegov novinarski rad ne ispunjava svoju svrhu. Ali, potencijalne negativne posledice, davanje ili dobijanje otkaza, biće kao rukom odnešene zaštitničkom predusretljivošću mlade koleginice i en passant ljubavnice. Za naratora, kao i za srpsko društvo, Srebrenica je ostala u drugom planu. Hteli smo da interiorizujemo istinu, ali nam se nije dalo. No, bar je vlastita psiha stabilizovana, kako-tako. Iako potom tek sledi taj samoizgnanički put na Adu, ali i srećno spasenje, koje ovaj put, za razliku od puta ka Srebrenici, nije krunisano naratorovim ljubavničkim podvizima.
Četvrta. Fragmentarnost Babićeve novele navodno diktira posao koji obavlja njegov narator. Nepovezanost epizoda naratorovih putovanja (u Jerusalim ili u Čortanovce) i profesionalnih zadataka (poseta Narodnom muzeju, Plavom mostu ili Srebrenici koja je okončana nostalgičnim obilaskom rodne varošice M.) Babić nastoji da prevlada „centripetalnom“ upotrebom određenih motiva, koji treba da postanu niti koji povezuju te heterogene epizode. Tako se ulaznica za koncert Majlsa Dejvisa 1971. u Beogradu, sa autogramom slavnog muzičara, pojavljuje u epizodi sa Sirijcem Muhamedom, kome je vlasnica želela da pokloni tu ulaznicu koju je narator kriomice prisvojio; dok će imenom Muhamed narator oslovljavati konja na Krčedinskoj adi koga će krdo odbaciti. Tako će majicu s kratkim rukavima i aplikacijom „Rage Against the Machine“, koju je dobio u Jerusalimu od Ruskinje a koja je pripadala njenom sinu heroinskom ovisniku, narator obući kada krene na Adu. Tako će mu se glumica iz pozorišne trupe Gloub, koja je tumačila ulogu Puka, javiti u snu itd.

Ne može se ni ovom autorskom potezu poreći racionalnost, međutim ovo su „veštačka“ rešenja, čega je delimično i narator svestan, pa za rasutost svojih epizoda ima spremljenu drugu strategiju narativne legitimacije. Lik naratora se bavi različitim temama jer je to njegov posao, međutim ma šta da napiše to njemu deluje kao „šund“ ili „đubre“. Dakle, opravdanje za izvesnu proizvoljnost onoga što narator prati kao novinar nalazi se upravo u reakciji na to čime se bavi, odnosno u izvesnom modernističkom sentimentu ispražnjenosti od smisla teksta, novinskog koliko i književnog. I to je suvisla strategija, iako ne razrađena (otkud taj poriv kod naratora i zašto je tako dubok?). Ali činjenica da se jedna stvar (nepovezanost epizoda) opravdava pomoću dve različite strategije svedoči da je autor bio svestan problema i da ni sam nije bio zadovoljan svakom od strategija ponaosob, pa ih je spojio.


Peta. Tako preko fragmentarnosti dolazimo do unutrašnje strukture novele Yahoo Bojana Babića. Izuzev završnih „Beleški“ i celine koja im prethodi (put u Srebrenicu, šetnja po rodnom mestu i neplanirani ostanak u njemu), koje su uobličene kao jedinstvene celine, skoro pa male pripovetke, početna trećina novele deluje kao prinudno slaganje različitog gradivnog materijala. Jedan tip epizoda čine novinarske aktivnosti, drugi naratorovi odnosi sa Sofijom, treći druženje sa prijateljima u samozvanoj grupi „Salonske komunjare“ ili sa prijateljima izvana (Vladimir i Rezi). Drugi način, vidljiviji i zapravo dominantan, kojim su ovi tipovi epizoda povezani jeste preko tipa naracije kome je narator sklon. Tradicionalno se može nazvati refleksivnim, cerebralnim ili analitičkim, jer je reč o naratoru čija je perspektiva podređena njegovim razmišljanjima o svetu koji prikazuje ili kojeg se priseća. Otuda, legitimno, u korpus njegove naracije ulaze citati i naslovi knjiga koje čita. O prirodi njegove analitičnosti mogu ukratko da kažem da nije pretenciozna, ali nije ni naročito inovativna. Tu spada ukrštaj pripovedanja koje pripada svesnom i onog koje pripada oniričkom ili stanju sna. Upečatljiv je san s kraja novele u kome narator sanja da ga živog ukopavaju u masovnu grobnicu konja.
Šesta. Kada se sve sabere, vidi se da je novela Yahoo nevelika po broju strana, ali izuzetno složena po tipu prozne konstrukcije, kao i po složenosti svog, uslovno rečeno, žanrovskog profila. To je proza koja podjednako pripada savremenoj socijalnoj noveli (naglasak na partnerskim nedoumicama sredovečnih osoba i na miljeu žurnalizma), angažovanoj prozi (sirijske izbeglice, Srebrenica), intertekstualnoj prozi (temeljna i neskrivena upućenost na Svifta), prozi u kojoj dominira publicističko-esejistička naracija, prozi koja koketira sa postupcima koji nadilaze psihološki realizam i socijalne portrete (onirička naracija, satirično i metaforičko „treperenje“ pojedinih epizoda). Takav oneobičavajući postupak predstavlja tzv. „salonska igra“ kada se nasumično odabrani fragmenti „ozbiljnih“ knjiga preobrate u stihovanu liriku koja se potom grupno (horski) izgovara. Metaforički treptaji se mogu osetiti na više mesta: odnos naratora s majkom je takav ili sa Julijom koja ga spasava, sa mladom prostitutkom ili koleginicom... Zapravo, odnos naratora sa ženskim likovima sadrži dodatni, metaforični naboj.
Sedma. Motivacija mi deluje kao najslabiji deo novele. Otkud taj poriv kod naratora da napusti sve, štaviše da se zapravo prepusti negostoljubivosti prirode kao odbačeni pojedinac, što on nije? U tom odlasku naratora na Krčedinsku adu vidim i refleks ili referencu (to nije ni uticaj ni inspiracija) na Satori Srđana Srdića. Autor Babić motivisanije i realističnije izvodi svoj put u napuštene prostore, ali se i kod njega može osetiti atmosfera očudnog i neraščitljivog, figura samoizolovanog pojedinca i autodestruktivni impuls u nagonu koji rukovodi ponašanjem glavnog lika. Tretman aktuelnosti je previše očekivan, mada je rezultirao odličnom obrtom (što sam naveo u drugoj i trećoj asocijaciji). Esejiziranje u naraciji je prenaglašeno, mestimično naporno i ne opravdava čitalački napor tako što bi mu ponudilo sadržajnije uvide.
Osma, zaključna. Babićev Yahoo je još jedna od, koliko vidim, nedobro pročitanih i od žirija prerano napuštenih knjiga za račun početničkih školskih nesuvislosti, poput Beogradskog tria, ili samo nesuvislosti, poput romana Jelene Lengold ili Branke Krilović, pa u neku ruku i u odnosu na debitantski pokušaj Saše Savanović, kod koje debi, i sve ono što taj debi znači u njenom slučaju, nije kvalitet već nedostatak za „najviši plasman“. Ali, i to je nesporan kvalitet ove knjige, treba biti tankoćutniji i kudikamo obrazovaniji no prosečni čitalac, da bi se prepoznali slojevi i osetile osobenosti novele Yahoo.
Deveta, savetodavna ili postskriptumska. Nije toliko problem, skoro da nije uopšte, u krhkosti zapleta, kojeg kao da i nema. Pitanje za autora je kako može da smanji (ne da odstrani) udeo naratorovih komentara u naraciji, da ih podredi prikazivanju a ne obratno, kako je u ovoj noveli, te da ih, ukoliko ne može da ih izbegne, učini analitički visprenijim. Kao da u literarnoj imaginaciji ove novele osećam poriv da se autor uhvati u koštac sa nečim što je aktuelno i krupno, ali ne vidim da postoji pribor kojim bi se takav kapitalac uhvatio u mrežu. Mimo toga, mimo pribora i iskustva, referisanje na takve teme deluje pre kao deklarativno svrstavanje nego kao književno relevantan pokušaj. U tom smislu Yahoo je ostao na pola puta, mada bliže onoj boljoj polovini puta, ka književnoj elaboraciji, nešto udaljeniji od političke deklaracije. Takođe vidim smesu tema koje se prepliću a koje označavaju pokušaj da se pripovedno obuhvati što više stvari iz tekuće društvene zbilje (plus da se o njima da komentatorski sud). To najviše važi za prvu trećinu knjige. Teme se gomilaju, a tako i sudaraju, iako postoji namera da se među njima načini sklad, da se povežu preko motiva koji se ponavljaju i da se podrede individualnoj perspektivi naratora. Međutim, ta smesa zadržava relativnu samostalnost u težnji da oslika ponašanje određenih društvenih grupa, konfiguraciju našeg doba ili duh zavičajnog mesta. Ali i bez razvijenije fabule i bez naracije koja bi sasvim bila podređena naratorovoj perspektivi, te sa viškom ambicioznih komentara, novela Yahoo postiže željenu atmosferu, poglavlja su sažeto koncipirana, narator nije sklon samozavaravanju ni sentimentalnosti, posezanje za oniričkim pejzažima nije razdrobilo primarni tok pripovedanja niti je bilo proizvoljno, što mu uvek može biti nedostatak (san kao samosvrhovita i nemotivisana fantastika), već je, naprotiv, produbilo težinu naratorove introspekcije. Sve to zajedno, plus pa minus ili obratno, daje solidnu proznu tvorevinu.
AntiCement arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2010.

2009.

2008.

2007.