Mnogo je gradova u Srbiji, još više u bivšoj Jugoslaviji, koji su još od davnih dana, čak od početka XX veka, počeli da se ozbiljnije bave pozorištem. Naravno, u mnogim manjim mestima, glavna pozorišna delatnost obavljala se u najvećoj gradskoj kafani, a predstave su, kad ih tuda navede put, izvodile brojne putujuće pozorišne trupe, naravno različitog kvaliteta. Uopšte uzev, pozorište se u između dva rata, kao i posle II Svetskog rata u socijalizmu, razvijalo vrlo stihijski i umnogome je zavisilo od strasti za pozorištem nekog viđenijeg i kulturnijeg građanina, bio on profesor, muzičar, ćata ili lekar: koliko bi on uspevao da od mladih ili i starijih sugrađana sakupi neku trupu i izvede neki komad, koji je negde video i dobro zapamtio, toliko je pozorišta bivalo u manjim mestima. U socijalističkoj Jugoslaviji kultura, pa i pozorište, postali su državni projekt, nešto kao elektrifikacija, pa se i u manjiim mestima počelo sa otvaranjem gradskih pozorišta. To su, naravno, bila amaterska pozorišta, ali im se posvećivala velika pažnja: organizovani su kursevi glume i režije, izdavani su udžbenici i zbornici tekstova koji se preporučuju za igranje, organizovana su takmičenja amaterskih pozorišta. Najbolje predstave su išle na regionalna, pa na republička takmičenja i na kraju na Savezno takmičenje amaterskih pozorišta, pre mnogo godina na Hvaru, a pred raspad države u Trebinje. Jedan od glavnih aktivista u nadmetanjima pozorišta i to u njihovom finalnom delu, u Trebinju, poginuo je od srpskih dobrovoljaca na početku rata, kad je pokušao da zaštiti svog prijatelja Muslimana.

                                      Dramska sekcija Kružoka Rumuna, Kovin 1934. godine

U jednom momentu istorije pozorišta Socijalističke Jugoslavije, osnivana su profesionalna pozorišta i po manjim mestima: Kraljevo, Vinkovci, Pančevo, Zadar, Šibenik, Pirot..., pa su i ta mala mesta pokušavala da dosegnu ozbiljnu pozorišnu aktivnost. Ali, školovanih profesionalaca je bilo malo, pa su mnogi mali gradovi jednom Kardeljevom reformom iz 1957. godine izgubila profesionalna pozorišta. Ostala su Gradska amaterska, od kojih su neka teškom mukom kasnije povratila profesionalni status: Kruševac, Virovitica, kasnije Kikinda i danas Kraljevo, pa i Lazarevac. Koliko su ta pozorišta zaista ptofesionalna, ostaje da se vidi. Svakako, sa narastanjem broja Pozorišnih Akademija i njihovih isturenih odeljenja, broj profesionalnih pozorištnika postaje sve veći, pa se i status profesionalnih trupa popravlja, posebno ukoliko imaju para da stvarno i zaposle nove, školovane glumce i ostale saradnike. No, koliko znam, to, obzirom na materijalnu situaciju ide vrlo teško. Dešavaju se i paradoksi: Gradsko amatersko pozorište u Smederevskoj Palanci, kažu, danas ima 24 zaposlena, a Muzej u tom gradu samo četvoro.

Grad Trstenik ima dugu pozorišnu tradiciju, ali uvek – amatersku. To znači da se skupe ljudi od entuzijazma i pozovu što stručnijeg reditelja, skupe dovoljno  novca i naprave predstavu, koju igraju za svoju publiku u odličnom Domu kulture, građenom u bogatija vremena – kada su građeni i u Prijepolju i u Knjaževcu, a kasnije i u Smederevu. Nije u svim gradovima koji imaju dobre sale razvijena bogata pozorišna delatnost. Da bi se ti Domovi kulture bolje koristili – država je organizovala Festivale – poezije, muzike, mladih, pozorišta i čega sve ne. Amaterska delatnost je u radničkoj državi bila jako popularizovana, sasvim marksistički, a kad je nestalo siocijalizma, nestalo je i mnogih oblika amaterske umetnosti, pa je i ta organizacija, Savez Amatera Srbije/Beograda/Vojvodine znatno smanjena. Glavni sponzori Gradskih amaterskih pozorišta su jake privredne organizacije. Tako je u Trsteniku sve bilo okrenuto Prvoj petoletki, velikom pivrednom sistemu, gde je radilo više ljudi nego što je Trrstenik imao stanovnika. Dolazili su i iz kilometrima dalekih sela, toliko je bilo potrebno radnika za velike poduhvate. Država se raspala, Prva petoletka se višestruko smanjila, ali Gradsko amatersko pozorište je opstalo, zahvaljujući velikom Domu Kulture i zainteresovanim entuzijalstima koji su dobili ingerencije i podršku. Zatim, uspeli su da u liku Branislave Stefanović, rediteljke i profesorke Režije zvuka na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, nađu adekvatnog saradnika, stručnjaka i entuzijastu, iskusnog pedagoga i ozbiljnu rediteljku. Kao svoj drugi projket režirala je predstavu baziranu na tekstovima Duška Radovića Ženski razgovori.

Branislava Stefanović prišla je radu na ovom komadu holistički: sagledala je i situaciju u društvu, sagledala je i celoviti domet pisanja i delovanja Duška Radovića, ubacila i neke njegove važne tekstove, pre svega iz kultne TV serije Na slovo na slovo, uključila mnogo plesa, muzika i zvuka. Ona je podsetila glumce raznih generacija šta su odnosi muškarca i žene kod nas, osvrnula se na sve nedaće tog odnosa i u braku i van braka i napravila zabavnu predstavu jasne dramaturgije. Glumice i glumci vrlo efektno i sa mnogo humorističkih detalja i sarkastičnih otklona donose likove iz svakodnevnog života, koje podvrgavaju inteligentnoj kritici. Pored toga, u predstavi je ispričana i priča o bivšoj zemlji, podsetili su nas radnici bivšeg privrednog giganta na dobra stara vremena i na našu prohujalu mladost. Gledali smo predstavu koja je išla već dvadeset puta na raznim scena i festivalima. Pobedila je na Republičkom tekmičenju Amatera u Kuli, a igraće se i po celoj bivšoj Jugoslaviji. Ovo gostovanje u Pozorištu na Terazijama jasno je pokazalo da bi ovaj ansambl komotno mogao da igra kao stalna gostujuća predstava, jer ni malo ne zaostaje za kvalitetom ostalih predstava ovog teatra. Čestitam i samo napred.