Povodom Festivala jednog pisca, koji je ove godine bio posvećen Miroslavu Krleži, priređena je neuobičajena strip-publikacija o životu i radu ovog književnika. To, naravno, nikako nije biografija, već komentar na sumu koja je ostala za Krležom, njegove tekstove, postupke, geste, apstinencije, njegove vidovitosti i njegove amnezije, njegovu logičnost i njegove depresije, njegovu ’stvarnost’ i njegove sne, kako piše Bora Ćosić, scenarista ovog izdanja i iskusni pisac istinitih i lažnih pripovesti o Miroslavu Krleži, stari eksperimentator unutar mixed media. On je i ovde, kao što je to učinio u romanu Doktor Krleža, predstavio kontraživot, kolekciju artificijelnih dogodovština, koje ispunjavaju prostor između činjeničnih punktova u prepletu divnih crtarija. Izbor tema i motiva odredila je autorova sklonost ka srednjoevropskom literarnom senzibilitetu, pa melanholija i nervna preosetljivost, partneri psihoanalize, na ovim tablama tvore fantazmagoričnu teksturu kroz koju se probijaju istorijske činjenice. Bora Ćosić ne propušta priliku da direktno upita kako se može biti disident dok se sve vreme mirno igra šah sa šefom države, ali je zato sukob na levici tek blago nagovešten. Ali moguća je i druga vizura: ako Jevanđelje nešto demonstrira, onda je to svakako sloboda stvaranja, simultanitet stilova, slobodno izricanje mišljenja, upravo ona načela koja je Krleža u toj krizi zastupao. Ipak, čvrstog težišta u ovoj kratkoj literatno-likovnoj kontrabiografiji jedne velike i ambivalentne figure teško da može biti, kao ni pokrivenosti svih aspekata lika i dela.
Aleksandar Zograf je pozvao jevanđeliste-crtače Igora Hofbauera, Damira Štajnfla, Wostoka (Danilo Milošev) i Borisa Stanića. Dok se odeljci koje su radili Hofbauer i Wotstok manje-više drže biografskih činjenica i linearnog pripovedanja, poglavlja koja su pripala Staniću i Štajnflu jače su obojena Ćosićevim fantazmagoričnim aluzijama na Krležino delo, ali i na sopstveni rad na fikcionalizovanoj prozi o piscu. Hofbauerov noir preuzima pripovedanje s pogledom na ulice kojima prolaze bakenbardi agramerskog detinjstva (i ono zlokobno lice s monoklom!), a potom i o kabinetskim razgovorima pisca Krleže i biografa Matvejevića. Prepoznatljiv stil hroničara iz „Močvare“ na prvi pogled daje prednost tekstu, navodi nas da poverujemo da je crtež samo podrška tekstualne poruke, vizuelna pratnja u senci literarnog zadatka. Ali sva teskoba književnika u nastajanju, a potom i nestajanju, ipak pre leži u crtežu nego u beleškama. Wostok je, za razliku od Hofbauera, autor koji stoji ispred scenarija. Njegov komentar na tekst ne zaustavlja se na kvadratu u kom se nalazi oblačić, već i u nekoliko narednih. Beogradska epizoda koju je radio mapira nekoliko ključnih mesta i aktera književnog života u vreme Krležinog boravka u Beogradu. Pune figure vode dijalog sa Ćosićevim predloškom i od prikazivanja događaja i susreta naposletku odlaze u san. Ali ovde ipak Boris Stanić najviše crta o snovima. Ne bez razloga, od četvorice crtača, njegov se maglovit i zaprljan potez najbolje rimuje s oniričkim buncanjima i strahovima, anksioznostima i hipohondrijom Doktora Krleže. S druge strane, Štajnflova fanzinaška (mada vidno kontrolisana) misaona linija povezuje tačke krležijanskih motiva, neologizama i često ponavljanih citata. Zagubljenost među ljudskom masom, glembajevska rastrojenost i lakrdijaški idiom Balada dominiraju ovom sekvencom. Sâm naslov je satirična donja terca na kanonsku kulturnu melodiju i nagoveštava nepostavljeno pitanje koje je lebdelo u vazduhu sve vreme trajanja programa Festivala: koji sve sadržaji čine kulturni kôd ovog društva? Tu svakako učestvuju spomenici iz XII veka, ali zašto se nekim izrazima odriče pravo na prisustvo, iako su svojevremeno bili neupitno uticajni i/ili u savremenom trenutku vrlo aktivni? Raspadom Jugoslavije je jugoslovensko kulturno nasleđe etnički raspodeljeno i Krleža je, iako je bio ne samo učesnik, već i stvaralac kulturnih, društvenih i političkih prilika svog vremena, ostao na neprijateljskoj obali. Festival koji je priređen njemu u čast predstavljao je priliku za polemiku. Ali i za uključenje nezavisnog stripa, nastalog iz golog entuzijazma i objavljivanog u često low/no budget produkciji, u zvanične tokove umetničke reprezentacije. Alternativna produkcija, iako decenijama živa i komunikativna, predstavljanje i distribuciju ostvaruje najčešće u okvirima festivala (Grrr!, Novo doba) i Jevanđelje (uz prošlogodišnje izdanje Uvod u nevidljivi strip) predstavlja srećan incident. Jer čak i kada se govori o stripu, on se najčešće razume tek u pukom konfekcijskom vidu, a njega ipak ne čine samo bodibilderi u helankama, serdari i vojvode, otužni pokušaj glamurizacije... kaže Radovan Popović u Uvodu u nevidljivi strip. „Stara je, i starija od drugih, priča o problemu stripa kao hibridu dvaju medija. Žalosni mejnstrim podanici, slepi pratitelji glavnotokovskih ekscesnih veličina izgubljenih u matematici bukvalnog poimanja operacije sabiranja teksta i slike, slepi za sopstveni medij stripa koji nije tek prosti zbir ove dve forme izražaja, već naprotiv i unatoč zabavnoj matematici jest ono između, nešto između, onaj naizgled prazan prostor između dva stripovska kvadrata... Šta će oni u stripu? Mislili smo da nas bar tu neće tražiti?“ Ako je Jevanđelje uspelo da izvede na površinu podzemne stripovske struje, ono je više nego dobra vest.
Dok u knjizi Poslovi/sumnje/snovi Miroslava Krleže Ćosić ispisuje sopstvenu verziju Krležinih dnevničkih zapisa, a u romanu Doktor Krleža gradi opsežan literarni kompleks na osnovnom biografskom materijalu, Miroslavljevo jevanđelje bismo mogli označiti kao još radikalnije zakomplikovan, trostruko transgresivan komentar. Dobili smo zipovanu kontrapovest o Krleži u reči i slici. Nedosledna biografija interpretirana različitim autorskim poetikama ne objašnjava pouzdano ni Krležu ni nezavisni strip, ali postavlja linkove do tih instanci, kao i do književnog opusa biografa Ćosića. I onespokojava matricu književne i kulturne birokratije. „Art is what we do. Culture is what is done to us“, kaže jednostavno skulptor Karl Andre. Ali za tu razliku je potrebno hrabrosti, lucidnosti i tvrdoglavog entuzijazma.