Beton br.123
Utorak 15. maj 2012.
Piše: Miloš Živanović

Arben peva posle rata

Odmah da se razumemo: poezija Arbena Idrizija mi je toliko bliska da bih je u najvećem delu mogao potpisati (uz jednu značajnu ogradu; mene nije progonila srpska „policija“, bar ne na taj način i tako drastično). Zato ne mogu da izričem vrednosni sud – jednostavno, taj se posao samo tako i može raditi.
Pisao mi je nedavno prijatelj i sjajan pesnik, Siniša Tucić, povodom jedne moje pesme, i rekao nešto što bih ja ponovio za Arbena Idrizija: čini mi se kao da si pisao i u moje ime. Odgovorio sam Siniši da i nemam neki naročiti osećaj autorstva, svojine nad pesmom. Ona živi svoj život, među ljudima i njihovim napisanim i nenapisanim pesmama. Možda je to zato što su nas učili da je „autor mrtav“. Arben je, srećom, živ, uprkos naporima mojih sunarodnika. A njegove pesme žive među živim i mrtvim ljudima, njegovim i mojim sunarodnicima, negde ispod pepela zgarišta. Verovatno najintenzivnije među onim poluživim, ne-mrtvim, preživelim ali natovarenim tako teškim bremenom da nikada neće moći da zaborave ono što moraju da zaborave kako bi zaista i nastavili da žive i pustili vreme da teče dalje.
Upoznali smo se u Lajpcigu, ja sam govorio na engleskom i srpskom, a on čini mi se na albanskom i italijanskom – sećanje je preliveno alkoholom, ali mislim da smo se ipak razumeli. Zato što sam poeziju upoznao pre čoveka, zahvaljujući vrednim prevodiocima. Čovek koji je stajao iza tako strašne poezije je tih, jezivo tih. Taj raskorak učinio je pesme još strašnijim. Kako bi Jack White otpevao, Truth doesn’t make a noise. Ali muzičar onda nagazi gitarski procesor i njegova gitara, ironično, počne da ječi i ispušta gromove, kao što Arbenove pesme tresu čitaoca kao zemljotres.

I to čine u celom dijapazonu, od intimnih introspektivnih agonija (žalim za ženom koja se spasila tako što me je napustila) do ratnih zapisa na ivici podnošljive umetnosti (policijski rafal u grudi umobolnog čoveka iz kolone albanskih izbeglica) i razornog demaskirajućeg udara na „svoj“ nacionalizam (zveri vole otadžinu).
Mislim da je snaga ove poezije u njenoj tvrdoj referencijalnosti. Pogodno nastrojeni čitalac svakako neće ostati zapitan, o čemu dovraga priča ovaj pesnik.
Arben Idrizi nema nikakav problem da jasno napiše kako je srpski policajac pucao u izbeglice, stilski ostvareno ali bez suvišnog metaforisanja. Takođe nema nikakav problem da pobednike okarakteriše kao halapljive životinje, koje od nove otadžbine očekuju bogatstvo i moć.
Ovaj pesnik problem locira precizno: to je zgarište, ostatak i rezultat rata, podjednako zgarište kuće i zgarište ljudskog života (Kosovski haiku: Iz zgarišta kuće diže se oštri dim, ali ne iz dimnjaka). A mir, to je nužno zlo – za sve umešane strane.

Kako opstati na zgarištu, kako opisati svet zgarišta, kako na zgarištu pevati o ljubavi, o suncu, o dunjama na ormanu – što Breht reče: o svemu onome što čoveka čini čovečnim. Sa tim neopisivim teretom nose se stihovi Arbena Idrizija, pesnika koji je iz prve ruke saznao da prvo značenje rata jeste vanredno stanje koje suspenduje pravo i nečija privatna i otvoreno koristoljubiva moralna načela uzdiže do nivoa zakona.
Čitajući ovu poeziju, setio sam se kako je Bekim Fehmiu pre desetak godina recitovao pesmu „Čovek peva posle rata“.

                                                   ***
...ukradeni znoj prolivena krv nacionalističko pranje mozga
i policija i vojska
i sneg i led na zemlji
i u mojoj duši.

Može li jasnije od ovoga? Nisam kritičar i pogled mi ne seže u večnost ne bi li procenio neprolaznu lepotu nekih stihova, ali što bi naši stari rekli: It doesn’t get much better than this.

betonbr123_cement

AntiCement arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2010.

2009.

2008.

2007.